Bila sam sa nepoznatim muškarcem u jednom malom hotelu

Misli koje su pokusavale da odgonetnu ko se nalazi u autu prekinute su kucanjem na prozor…izasla sam iz auta i pogledala ga….visok…lijepo građen muskarac…oci izrazito plave i duboke….ruke lijepe i njegovane…nemoguce da su automehanicarske…nesto me je pitao, ali nisam ga cula, valjda zbog moje moci zapazanja…i maste…”Molim?” zaustih…a on ponovi to nesto “Mogu li ti kako pomoci?” meni se ne moze pomoci pomislih…”ako znas nesto oko auta, mozda i mozes…ja samo znam da je nesto kuckalo, i da nakon gasenja auta vise nisam mogla da ga upalim” gledao me je tim prodornim plavim ocima i zamolio me da otvorim haubu…super, to je nesto sto znam…otvorila sam je i ubrzo se nasla pored njega ispod haube, ocekujuci da ce makar on nesto znati o toj silnoj mehanici unutra i reci mi da uopste nije veliki kvar…gledao je, pa cackao prstima po cijevima i sitnim dijelovima za koje uopste nisam znala da postoje u autu…nista nije govorio…nadam se da ce nesto konkretno uraditi, ali on i dalje samo upitnicki gleda…konacno se uzdigao i rekao kroz kiseli osmjeh “Znas, ja ne znam ustvari puno oko auta, izvini, mislio sam da ce biti nesto jednostavnije, ali ovo nadmasuje i moje moci popravljanja kvarova…sta ces sada?” Da mu kazem kako sam planirala provesti noc u autu… “Iskreno…nemam pojma…” rekla sam kroz onaj osmijeh kada covjeku nista drugo ne preostane…i dalje me je prodorno gledao a onda mi je ponudio da me odvuce do naljbliznjeg hotela…nakon ovakvog dana, da li bi to bilo toliko lose?…najvjerovatnije i ne…pristala sam, uzela svoju tasnu iz auta, zakljucala ga, kao da ce neko moci da ga ukrade i odveze, i ubrzo se nasla u njegovom autu…nakon sto je poceo da vozi, poceo je i da prica…mislila sam da cemo voznju provesti u sutnji, ali gle cuda, pruzio mi je tu divnu ruku i rekao “Nisam se ni predstavio. Ja sam Milan. Nisam odavde, vec dugo vozim i ne mogu vise, pa sam u potraznji za prenocistem. Da li mozda znas gde se nalazi neki hotel?” Mislima su mi prolazile slike, toliko sam puta prosla pored tog hotela, ali nikada sa tom pomisli da bih mogla u njemu prespavati…ko bi uostalom i pomislio da hotel u takvoj zabiti moze biti najtrazenije mjesto u momentu kakav je ovaj… “Selma, drago mi je…ima jedan mali hotel, mozda jos neki kilometar voznje. Ne znam kakav je, ali obzirom da se nalazimo u ovakvoj zabiti, mislim da ce biti idealan” rekoh ironicno kroz osmijeh..hej i on se nasmijao…ipak nije tako ozbiljan kako mi se cinilo na pocetku da jeste…Ubrzo smo stigli i do tog idealnog hotela, njegovo auto ipak vozi za razliku od moga.. Bio je to mali hotel, poput neke kucice u divljini… Usli smo unutra zajedno, on sa koferom, ja samo sa svojom tasnom…cudne okolnosti su uticale na to da se pobije mit o tome kako zene nose puno vise prtljaga od muskaraca…na recepciji, ako se to moze tako nazvati, nas je docekala starija gospodja vidno iznenadjenja nenajavljenim gostima…Nakon što ju je Milan pitao da li ima slobodnih soba, gospodja se osmjehnula i cinicno rekla da ima samo jedna jednokrevetna…Pa zar moj grozni dan jos uvijek traje? Mislila sam da gore ne moze.