Prvo se pojavila Marija, sva nasmejana. Odglumio sam, Marina je prehlađena. Ubrzo se pojavio i Miloš. Nosio je neku dugu, debelu, crnu jaknu sa ogromnom kapuljačom na leđima, koja je bila obrubljena žućkasto-crnim krznom. Inače je bio krupan, ali mi je ovako obučen delovao još glomazniji i viši, stvarno impozantna figura, dok je prilazio svojim pobedničkim korakom. Široko je izbacivao noge, ramena je pokretao upadljivo, dok su mu ruke bile u džepovima. Šepurio se , širio se, zadovoljan sobom, kao da je osvojio čitav svet. Poljubio se sa Marijom i pružio mi ruku. Pozdravili smo se.
’’Gde ti je Marina?’’- pitao je
’’Prehlađena’’-rekao sam i osetio kao da mi je neko zabio iglu u grlo. Nije odreagovao, pažljivo sam ga posmatrao, lice mu nije odavalo nikakvu promenu u izrazu. Samo onaj njegov zadovoljni smešak. Kako je samo bio hladan! Morao sam da mu se divim zbog ovoga ( i zbog mnogih drugih stvari…). Otišli smo na koncert. Posle nekih sat vremena, poslao je Mariju da kupi piće za šankom. Kako ga je samo slušala. Otišla je. Prišao mi je i na uvo rekao, sasvim jasno:
-’’Kažeš li išta Mariji, polomiću ti svaku, ali svaku kost u telu, i potom nastaviti da jebem Marinu’’
-’’Jebe mi se za Mariju i za lomljenje kostiju, gde je Marina?’’-razdrao sam se jedva se suzdržavši da mu ne odgrizem uvo.
-’’Ne deri se čoveče, ne znam gde je, nije mi se javljala od onda. Možda je otišla kod sestre’’.
Otkud li on zna za njenu sestru? Odakle li mu samo ovakve informacije? Onda je pomirljivo rekao, verovatno očekujući da se Marija vrati, a i videvši da neću praviti još veći problem od ovoga:
-’’Moraš da razumeš, ona je došla meni, kako bre da je odbijem, znaš to bolje od mene. Nisam mislio da će onako da ispadne…’’
Marija se vratila. Ostatak večeri je ’’lepo’’ prošao. Ujutru, poslao sam novu poruku Marini: ‘’Bili smo na koncertu nas troje, falila si nam’’
-’’ Pušila sam mu kurac sinoć’’- to je bio njen odgovor
-’’Kad, pre ili posle koncerta?’’-upitao sam, ali opet nije bilo odgovora. Kakav odgovor na poruku da smo bili na koncertu i da nam je nedostajala! Posle sat vremena poslao sam joj poruku:
-’’Prekini više to da radiš, otkači se od Miloša’’
-’’Neću’’-kratak i jasan odgovor
Zvao sam Miloša da se vidimo. Bio je u gužvi, ali je uspeo da dođe na par minuta do jednog parkinga u centru grada. Izleteo je iz svoje metalik sive nove Mazde i pozdravio se sa mnom, sav unezveren.
-’’Gde je ona?’’-pitao sam
-’’Ne znam’’
-’’Sinoć ti je pušila’’-rekao sam
-’’Ne mogu da se raspravljam, prihvati to, moraš se obratiti njoj, ja sam tu samo tupi instrument, zar nije očigledno. I nemoj praviti sranje, pretući je ili tako nešto. Zaglavićeš u zatvor bezveze. Ostani hladne glave.’’
Otišao je, a ja sam ceo dan razmišljao, i setio se nečega zanimljivog. Na samom početku veze sa Marinom, pomislio sam, igrajući se u mislima egzibicionizmom, da ako bih nekome dao Marinu, bio bi to Miloš, znajući da bi joj s njom bilo dobro. Tada nikog drugog nisam mogao da se setim, niko mi drugi nije padao na pamet, da mu je predam kao poklon. I sada je bilo isto. Potpuno ista ideja. Bio je u pravu, bio je samo tupi instrument. Uživao je u tome, ali to je samo zato što je imao sreće. Jednostavno, neki imaju tu sreću u životu. Ne mogu da zamislim nijednog boljeg frajera sa kojim bi me prevarila, mada je ovo bilo daleko više od prevare. Svakako je on bio korak napred za nju. Odlučio sam da njega i Mariju ostavim na miru. Neka se ona brine šta on radi. Meni je u glavi bila samo Marina. I taj prokleti sneg napolju, koji nikako nije prestajao da pada. Zatrpao je pola grada. Teško je bilo i izaći iz ulice. Pustio sam joj poruku da se vidimo.
