– Šta je sad opet bilo?
– Eh, šta, ma znaš i sam. Onaj moj ludi brat zaista postaje nesnošljiv. Jadna Gordana, ja ne znam kako ona uopšte izdržava sa njim.
– Opet su se svađali?
– Znaš već! Ne znam šta bi on hteo. A ona, jadnica, toliko je dobra da mu ništa nije zgrešila. Hajde, idi ti do nje, ja neću s tobom, noge me strašno bole. Hajde idi, rekla je da obavezno dođeš na tortu.
Presvukao se u svoje omiljene lanene pantalone i krenuo je. Dobro poznatom ulicom ka ujakovoj kući. Tim putem je još kao klinac prolazio i kako vodi pored jedine cvećare u selu, setio se da ujna obožava cveće… Kupio je jednu kao krv crvenu ružu i nastavio njihovoj kući. Bila je to prilično stara i trošna kuća koju je jedino ujna uvek održavala i brinula se da je dovede u red. Sećao se kako su ujak i ujna planirali da sagrade novu kuću, ali to nikad nisu uspeli, najviše zbog ujakovog pića i kartanja.
Dvorište im je mirisalo na lipu koja se zaštitnički natkrilila na njegovom ulazu. Taj miris ga je sećao na detinjstvo kada je često dolazio kod ujaka da se igra sa sestrom. Otvorivši kapiju, dočekalo ga je preteće režanje njihovog psa, starog čupavog rundova, ali čim ugleda Marka, preteće režanje se pretvori u umilno cviljenje i veselu igru oko njegovih nogu. Prošao je uskom stazicom do praga i pokucao na vrata, pa ih polako otvorio. Ujna je sedela u fotelji i tražila u svojoj torbici najnovije recepte koje joj je doktor prepisao za muževe lekove. I ona je tek bila stigla i još nije uspela ni da skine omiljene lakovane cipelice. Crvene lokne njene lepe kose padale su joj do ramena i uvijale se oko vrata. Tek, njen tužan pogled je skrivao sve ružno što je taj dan ponovo doživela od muža i to pred njegovom sestrom. Stisnula je usne, spremna da zaplače, ali je iz misli prenu otvaranje vrata.
Lice joj se ozari kad na vratima ugleda Marka. Divno joj je izgledao, onako visok, lep i nasmejan i beskrajno simpatično držeći u ruci crvenu ružu za nju. Odmah je ostavila torbicu i ustala da prihvati taj skromni, ali prelepi znak pažnje.
– Marko, mili moj, došao si – reče srećna što ga vidi i što neće bar taj dan presedeti sama.
– Ćao, ujna. I srećan rođendan, ovaj put sa malim poklonom – reče on, stidljivo pružajući ženi rascvetalu ružu. – Izvoli, sad sam je kupio, da mama ne kaže kako njoj nikad nisam ni cvetak kupio.
– Jao, srećo moja, pa hvala ti. Ti si zaista divan, a divna je i ruža – reče ona, ljubeći ga u obraz u znak zahvalnosti i istovremeno zasipajući ga mirisom svog parfema. – Hajde, uđi. Ja sam ti sama, kao po običaju. – okrenula se da odnese cvet u vazu, dajući Marku priliku da odmah osmotri njene raskošne obline, uzak struk, veliku zadnjicu i prelepe, skladne noge, koje su se, činilo mu se, dodatno isticale na štiklama.
– Ma i mi smo se skoro vratile, evo nisam se još ni presvukla. Sedi tu, sad ću ja, samo kafu na nastavim… – čuo se njen glas iz kuhinje.
– Kako je ujak? Ide li nabolje?
– Eh kako. Ma nikako – rekla je mnogo potištenije, vrativši se i sedajući na kauč nasuprot Marka. I on je sad primetio njen tužni pogled i brzo je pokušao da skrene temu. Gordanina suknja blago otkri njena kolena i lepe noge, što i Marko primeti, pomislivši kako je zaista neodoljiva tako jedra i bujna.
– Ma hajde, mani ti ujaka, daj to vino da nazdravim ja svojoj super ujni – reče on, smešeći joj se.
– Eh, šašavko moj, sad ću ja, a bogami i ja ću vino, pa nek se i napijem… – reče žena hitro dohvatajući bocu crnog iz regala. Još uvek nije primetila koliko je pomno prate njegove krupne oči. Nasula je u visoke kristalne čaše za oboje i poslužila zajedno sa kafom koja je u međuvremenu bila gotova. Blago se nagnuvši, pazeći da ne prospe kafu, ponovo je i nesvesno pružila priliku svom vojniku da odmeri njene bujne, velike dojke, koje su se nadimale ispod bluzice.
Superr