Sve se prekinulo, sve je poput stakla puklo i otišlo u nepovrat, mi smo otišli kućama, više se nismo ni videli na onim predavanjima, na onim kafama, ništa više nije postojalo, a tako sam se zagrejao za tebe… Tako sam te želeo…
Tokom karantina smo pisali o svemu, pisali smo o tome kako jedva čekam da te vidim, ti si odgovarala istom merom, sve je to stvaralo ogromno ohrabrenje u meni, nadao sam se nečemu mnogo lepom po povratku u Beograd.
Situacija se smirila, sve se smirilo osim mene… Ja sam goreo od želje, želje samo da te vidim i ponovo osetim onaj miris, miris koji me je doveo do ludila iz kog još nisam izašao. Sanjao sam ga, noćima bih sklopio oči, navukao bih ćebe do svog nosa i pokušavao da napravim iluziju kako bih na sekund uživao ponovo.
Prva osoba kojoj sam rekao da sam stigao bila si ti, tebi sam se javio i pitao ’Kada ti stižeš’, nije dugo prošlo, rekla si
’Za 10 minuta sam u stanu’, sada je ostalo samo da te pitam kada ćemo se videti, misleći da je to zasigurno potvrdan odgovor.
– Da li si umorna? Voleo bih te videti, makar nakratko večeras?
Poslah i odoh raspakovati svoj kofer koji je stajao na sred moje sobe, nakon samo nekih 30-ak sekundi telefon je zavibrirao nekoliko puta, uzeo sam ga i video njeno ime na ekranu i četiri poruke od nje, poslednja je bila :). Ušao sam a tamo je pisalo:
– Nisam, može
Jedva čekam
I ja bih tebe volela videti
🙂
Dogovorili smo se ubrzo gde i kada ćemo se naći, sve je izgledalo tako savršeno, skoro nestvarno. Polako je padao mrak, sat je otkucavao sve sitnije i vreme kao da je prolazilo čitavu večnost.
Uzeo sam žilet u šake, izbrijao sam svoje „nagoveštaje“ brade, oprao sam zube, uzeo svoju omiljenu crnu košulu i brzo sam se spremio, ne bi li samo krenuo
Izašao sam ispred doma, zaputio sam se ka stanici ne bi li dočekao bus koji će me odvesti u raj u kom se nalazi ona, moja Marina…
Poslao sam joj poruku ’Ja krećem, vidimo se uskoro’, ona je odgovorila samo sa ’Jedva čekam…’
Šta li će se desiti? Toliko misli mi je prošlo kroz glavu, nekoliko meseci dopisivanja, nekoliko meseci iščekivanja, šta ako sam joj samo prijatelj? Šta ako ispadnem kreten i upropastim sve? Šta ako je ovo sve plod moje mašte?
Počeo sam se smejati u autobusu, ne budi glup… Ovo je stvarno, sve je ovo ono što oboje čekate.
Izašao sam iz busa na dogovorenom mestu, rekla si da ćeš ubrzo doći, čekao sam, čekao… A onda…
Iz daljine si me pozvala, rekla moje ime i nasmejala se, prišla si mi… Na trenutak sam te pogledao u oči, svoje ruke sam obavio oko tvog struka i svoje usne nežno naslonio na tvoj obraz, osetio sam kako si zadrhtala, osetio sam kako si nežno protrljala svoj obraz o moje usne, pa potom i obraz o obraz, tako sjajan osećaj…
Krenuli smo u mirnu noćnu šetnju, put nas je vodio svuda, gledali smo ljude, svetla u Knez Mihailovoj koja su budila oduševljenje u tvojim očima, dok si ti bila jedino oduševljenje u mojim.
Otišli smo na Kalemegdan, seli smo na zid i počeli smo pričati o događajima tokom karantina.
Smejali smo se, bilo je prelepo, pričao sam ti o svojim kućnim pustolovinama, o svojim prijateljima s kojima sam te ovlaš upoznao preko poruke, sve si to skoro znala i bolje nego ja. Onda sam te pitao ’Kako je tebi bilo?’
Sada ti se pogled malo izgubio u daljini, samo si rekla ’Lepo, falio si mi’ i pogledala si me u oči.
Nisam znao šta sad, nagnuo sam se prema tebi i tog trenutka su nam se usne spojile po prvi put, tih nekoliko sekundi… Nešto što nikad neću zaboraviti, odmakli smo se, nasmejala si se i dobio sam još jedan kratki poljubac.
Tiho i nežno si mi prišla u zagrljaj i imao sam osećaj kao da držim čitav svet u svojim rukama, tako sam ispunjen bio. Dugo smo sedeli tu, šetali smo još duže, onda sam te otpratio do stana i poljubio za laku noć. Čim si otišla, stigla je poruka ’Javiii se kad stigneš’, nasmejao sam se i otišao
Dugo sam šetao i razmišljao da li je sve ovo istina? Da li se ovo zapravo dešava meni, čime sam ovo zaslužio?
0