Crni Đorđe beše seoska luda. Momčina od dvadesetak godina, u leđima “dva sa dva”, glavat, crn ko ugarak (sećam se da ga je Ružica rodila u Beogradu, pri kraju prve godine fakulteta, pričalo se sa nekim crncem i veselnica umrla na porođaju), nem ( ono, nešto je mrndžao ali se tek poneka reč mogla, istina teško, razumeti.
Živeo je sa babom i dedom na kraju sela i služio ovdašnjim mangupima i ispičuturama za sprdnju, a majkama da njime plaše nemirnu decu.
Elem, bio je seoski vašar i Crnog Đorđa su mangupi napili. Ludeso je po ledini oko crkve, mumlao, rušio tezge sa liciderskim srcima i plastičnim pištoljima i nekako dobauljo, kaljav, umazan, izgreban trnjem divljih kupina do naše kapije i tu se smandrljo u kanal.
– Bako, bako! – čula sam vrisku mojih unuka Nele i Marije pred samo veče kada su ga tu spazile – Umro Crni Đorđe!!
Istrčim i nađem ga pijanog, obeznanjenog i jadnog. Smirim cure (Nela je tek napunila 19, a Marija je imala godinu manje) i uz njihovu pomoć ga nekako dovučem u kuću. Šta ću, bilo mi ga žao jadnička. Kako sam već godinama živela sama (muž umro mlad, sin se oženio i radi u gradu, samo mi ćerke pošalje za školski raspust da mi prave društvo) navikla sam da rmbam, teglim i da nemam straha ni od ljudi ni od neljudi.
Devojčice i ja unesemo u sobu plastičnu kadicu sa mlakom vodom i otpoče akcija sređivanja Crnog Đorđa.Nekako mu skinemo uništenu košulju i dobro ga operemo od glave do kaiša. Dva puta smo menjale vodu koliko je bio umazan. Za to vreme on je samo mumlao i brektao ko parna lokomotiva, težak ko crna zemlja.
– Nela, Marija!!- čulo se dozivanje komšijske dece – Hajte, počela igranka!!
– Ajte vi deco, ja ću sama završiti sa mučenikom i neka ga ovde dok se ne otrezni, a vas dve da ste u sobi pre ponoći! I nemojte trabunjati komšijskoj deci o ovoj sramoti!!
E sad je nastupio teži deo. Trebalo je Crnom Đorđu skinuti iscepane pantalone. Namučila sam se sa tim ko grešnik i umalo nisam pala u nesvest! Ko što naš narod kaže “ Kad ti bog uzme pamet bar ti da kurac!” – a ovom Đorđu je vala dva puta više dao nego što je uzeo!!
Istina, za mojih pedeset i kusur godina nisam baš nešto imala prilike da upoređujem te alatke ( a u poslednjih deset godina sam – Bože me prosti – živela ko kaluđerica) ali za ovo i to je bilo dovoljno da shvatim da momak ima buzdovan poput konja. Ležao mu je mrtav do pola butine sa glavučom ko dečija pesnica!!
Odjednom me probi neka hladna znoj ,a celo telo mi poče igrati ko da sam dobila groznicu. Sreća te devojčice odoše, mogao ih je fras strefiti. Šta ću, uzmem onaj sunđer i nastavim da perem veselog mladića: noge sve do nožnog palca, butine, stomak a oči mi zakovane za onu nemam. Nikako da i nju sredim i završim sa započetim poslom. Grlo mi suvo a srce bije mo malj. U ušima zuji ko da sam glavu turila u košnicu. Kud ću, šta ću najzad mu uhvatih kurac levom rukom ispod same glave. Majko mila jedva ga obuhvatih šakom, a ona ladna ko u mrtvaca!
Đorđe zamumla jače, trgoh se i ispustih kurac. On šljepnu o butinu. Uzeh ga punovo samo čvršće, podigoh u vis i počeh da ga brišem sunđerom. Trljala sam ga pažljivo od korena do glave, sa svih strana i više nego što treba. U tom poslu uzeh ga i desnom rukom da svučem penu, gore-dole, gore-dole i shvatih da ga polako drkam! Bože šta to, grešna činim?!
