Popodne bese vise nego prijatno. Suncan prolecni dan odisao je svezinom. Ne znam kome je palo prvo na pamet da vikend provedemo u prirodi. Znam samo da je Vesna predlozila svoje rodno selo. Stalno nam je pricala o nekoj crkvi izmedu dve reke, o livadi punoj prolecnog cveca, o pticama koje bozanstveno pevaju.
Spremili smo se, cvrsto reseni da zivot soliterskih miseva zamenimo zivotom probudjene prirode. Zoran je imao prilicno muke da privoli Svetlanu da pode s njim, odnosno sa nama. Trud mu se isplatio, pa smo konacno zauzeli svoja mesta u “Golfu” i krenuli na vikend.
Sve je bilo spakovano u kolima. Spavacemo tamo izmedu dve reke, glasali smo tri na prema jedan. Poneli smo dosta hrane, pica, kafe. Kako je Vesna govorila, s obe strane crkve bila velika suma te se nismo brinuli za vatru. Stigli smo negde oko deset sati pre podne. Odmah sam se odusevio prizorom. Mala crkva zaista bese smestena izmedu dve male reke. Odmah iznad reka uzdizala su se prilicna brda obrasla pretezno hrastovom sumom.
– Ovde ima vrganja koliko hoces -odusevvio se Zoran.
Brzo smo se raspremili, a onda smo seli da malo uzivamo. Reke su tiho zuborile, izmedu brda vladala je neka svecana tisina. Tek bi poneka ptica zacvrkutala. Livada bese zaista puna zutih maslacaka i belih rada. One manje livadice oko reka takode behu pune kacunka i drugog poljskog cveda. Pravi raj.
Doruckovali smo brzo, bolje reci rucali, a onda smo nalozili vatru i skuvali kafu. Pil smo pivo. Posle odmora Zoki predlozi da potrazimo koji vrganj, jer su te pecurke bolje od mesa. ipak, Svetlana i ja smo ostali za svaki slucaj da cuvamo stvari, a Zoran i Vesna odose put sume.
Vazduh je bio svez, a priroda unaokoto budila je u coveku zelju za nekim lepim dozivljajem. Mora da je ta prolecna opijenost uticala i na Svetlanu. Detinjasto, s naivnoscu koju nikada od nje ne bih ocekivao. Ona me zagli, prisloni svoju glavu na moje grudi tako ostade neko vreme.
Poceo sam nesvesno da je milujom po kosi. Cutala je. Nisam se usudjivao da idem dalje, jer sa Vesnom sam bio mnogo, mnogo blizi. Culi smo kako je nesto skocilo u vodu. Ona se trze. Strasno se plasila zmija. Nasmejah se.
– Gde li su oni? – upita znatizeljno.
Ustali smo da pogledamo gde su se izgubili Vesna i Zoran. Prisli smo blize ivici sume. U jednom momentu sam ugledao njih dvoje. Nekako u isto vreme i Svetlana je uspela da shvati kakvo me je to iznenadjenje ukopalo u mestu. Pogledah je. Bila je sva zajapurena, ne krijuci da se bese zastidela videvsi Zorana i Vesnu u ljubavnom grcu.
Zoran je lezao na zemlji, a Vesna mu je sedela na koplju i ritmicki se nabijala. Sve su to radili tako opusteno i sa uzivanjem kao da su u sobi, a ne u nepoznatoj sumi. Mislio sam da ce Vesna biti moja, a da ce se Zoran pobrinuti oko Svetlane.
– Tako se znaci beru pecurke – rekla jee Svetlana i setno se nasmesila.
Nas dvoje smo se vratili na livadu pokraj reke. Sada je bila opreznija. Nije se cak ni usudivala da spusti glavu na moje grudi. Ovog puta sam ja napravio prvi potez. Prisao sam joj i nezno je pomilovao po vratu. Stresla se. Bio je to za mene znak da je zagrlim i da joj ubrzo potrazim usne. Ljubili smo se i milovali, sve dok nas Vesna i Zoran ne prekinuse u ljubavnom zanosu.