Vreme je prolazilo. Marina mi se retko javljala. Tj. Retko je odgovarala na moje poruke i pozive. Sve manje i manje. Sa Milošem i Marijom skoro da i nisam imao nikakav kontakt. Nisam mogao ništa da radim. Ni u čemu nisam nalazio zadovoljstvo. Samo sam besciljno lutao. Proleće je već uveliko stiglo. Ništa od toga nisam primećivao. Osećao sam se kao da sam na samrti. Kakav maler. Jedi. Spavaj. Ustani. Jedi . Spavaj. Ustani. Sve je bilo mehanički. Bez Marine, sve je bilo bez ukusa, smisla, sve je bilo dosadno i nezanimljivo. Neke ljude ništa ne može nadoknaditi i zameniti. Ostaju previše urezani u sećanje. Njihov lik, miris, pokreti, način kako govore, smeju se. Previše su uticajni. Ne mogu se zaboraviti. Ne može se od njih osloboditi. I na Fejsbuku mi je retko odgovarala na poruke. I kad bi odgovorila, bilo bi to nekako na silu. Jednom je samo napisala:
Opet sam gledao kako mi se draga ševi sa drugim
-’’Svratiću do tebe malo da se vidimo. Sutra uveče, da ne kukaš više bezveze. Ali ne mogu dugo da ostanem’’.
I to je bilo dovoljno. Bio je četvrtak uveče, oko 8 sati. Lepo, prolećno veče, spustilo se na grad. Bilo bi lepo prošetati gradom sa njom. Znao sam da od toga nema ništa. Ušetala je opet savršeno sređena. Opet crna, pripijena mini haljina, opet crne čarape, njene lepe, debele usne i krupne oči. Oduševio sam se.
-’’Gde si to pošla kad si se tako sredila?’’-pitao sam je
