Zalosno je sve pocelo kao i ta prokleta kisa.Bio je sprovod cika Stanka legende naselja inace otac mog najboljeg prijatelja Borisa. Zalosno su se slijevale kisne kapi niz nase kisobrane dok smo gledali kao spustaju Stanka.Uplakani Boris i teta Branka. A i ja sam bio nekako sjeban,bilo mi je zao.Poslije tog cina koji je prosao nosen tugom otisli smo kod njih kuci na nekakv rucak u tisini i razgovoru,ljudi su pricali tiho.Prisla mi je teta Branka bila je tuzna,sve sto je imala trenutno je Boris.Gledala me nekoliko sekundi te mi tiho rekla,
– hvala sto si dosao Bobane to Borisu mnogo znaci,a i meni.
– Nema na cemu rekao sam teta Branka,mi smo dobri prijatelji a i zao mi je cika Stanka.
Zagrlila me i tiho zaplakala na mom ramenu.Boris je bio tamo sa familijom.Bobane,sad imam samo Borisa,
– znam rekao sam joj.
– Ali Bobane moj Boris odlazi u vojsku,bas u ovo tuzno vreme,otac nije ni docekao da vidi svog vojnika.
Sve je nekako bilo zalosno,svaki sekund je bio zalostan u toj kuci.
Sve je zavrsilo kao da nije nikada ni pocelo,sve se vratilo polako u normalu.Ali Boris nije pravio oprostajnu.Ja sam zivio sam sa majkom malo dalje od Borisa i njegove majke Branke,poznavale su se ali nisu bile bliske.Teta Branka je bila vise gospodja,zena koja je znala sta je zivot,zena koja je radila u opstini imala je sve.Branka je bila uticajna zena u gradu,pomogla je puno svima.Boris je otisao u vojsku,da otisao je u Ljubljanu na sluzenje vojnog roka.
Ja nisam prosao na regrutaciji zbog krvi u mokraci na odgodu od nekoliko godina.Nije me to nasekiralo,naprotiv.
Zamolio me da pripazim na njegovu majku i kucu,da ju obidjem ponekad i pomognem ako treba,sto sam svakako prihvatio,pa prijatelji smo.Nece mi to biti tesko jer svejedno pomazem svojoj majci jer nemam oca,umro je davno kad sam bio mali.
Otisao sam kod Branke da vidim kako je i dali sta treba.
Usao sam u kucu,primila me ljepo.Razgovarali smo o svemu najvise o Borisu jer uskoro mu je zakletva.Bila je fina i kulturna zena izrazito lijepa za svoje godine,to kazem iz postovanja prema njoj.Nosila je crninu,jer jos je trajala zalost za Stankom.Nekako ili nesto ali neznam,posmatrao sam ju polako,govorila je tiho i razgovjetno,gledao sam je sa postovanjem i paznjom,svaku rijec sam slusao,nekako sam se osjecao ljepo,neznam zasto.Bio je to pocetak mjeseca Jula samo nekoliko dana od kada je otisao Boris.
– Znas Bobane,htjela sam te nesto zamoliti?
– Recite sta treba?
– Sama sam u kuci a nisam na to navikla,praznina ova me polako ubija,nemam nikoga tu,pa sam te htjela zamoliti da ponekad prespavas ovdje,ako se slazes?
– Nema problema teta Branka.
– Osjecam se umorna i sama,osjecam prazninu,osjecam se starom i odbacenom.
– Ma ne to je trenutno zato sto je Boris otisao,rekao sam joj da ju utjesim.
Prisla mi je i zagrlila me,hvala ti Bobane.Bila je zanosna,bila je lijepa u mojim ocima bila je divna zena,osjetio sam da me obuzima neka strast neka jeza.Zagrlio sam i ja nju.Ostali smo tako nekoliko sekundi,disala je sve dublje i polako a ja sam se stezao u grlu bojeci se da nesto ne pokvarim.Ipak je ona majka mog velikog prijatelja.Brankaje zena koja je imala tada 43-i god,zena koja je znala sve i koja je bila na polozaju,zena koja je mogla sve.
