Porodičan život, idila, sklad i nežnost koja prelazi ponekad i u dosadu bez iskrene vatre, koja pali vreme u kojem živimo. Ja sam svestan vremena ali nisam svestan sudbine koja može da okrene tok vašeg života onako naopačke, zauvek, u samo dve sedmice godišnjeg odmora, a niste ni trebali biti tu?!
Bližio je 15. 07, datum koji je skoro svake godine označavao početak odmora moje male porodice. Dok sam bio manji, tj. mlađi, išao sam zajedno sa njima na odmor, sada više ne, ali? Normalan život, bez nekih velikih iznenađenja. Imam 20 godina, studiram, tj počinjam već nekoliko puta da upišem drugu godinu. Jedinac, roditelji su mi onako veoma lepi ljudi, posebno moja šarmantna majka, iako je dosta povučena žena. Otac je druge nacije, Njemac. A ona je diva u mojim očima, diva u očima ostalih ljudi, posebno očevih prijatelja na koje je vidno ljubomoran, u potpunosti ga razumem.
Žena, 40 godina stara, vidno je nosila tu lepotu svoga tela, uživala je u tome, ali nekako povučena kad je bila u društvu.
Plava kosa, plave oči, baš kao i moje, snena, uvek raspoložena prema meni, kao da se nešto krilo u tim dubokim plavim očima, ne znam? Nikada ju nisam posmatrao sa one druge strane sveta, sa one tamne strane suludih pobuda, samo sam ju posmatrao kao vezu porodice, kao šefa mojih snova u kojima sam rastao pored nje.
Ali! Tri dana pred odlazak na godišnji odmor, moj otac je slomio nogu na rekreaciji na fudbalu, bio je to nesrećan dan za njega. Odmah su mu stavili gips, hodao je sa štakama, bio je jako ljut.
Sedeli smo za ručkom taj dan kad je majka rekla: „Ako ne možeš da ideš, odgodićemo za kraj avgusta.”
„A ne, ne, nema veze, samo ti idi.”
„Pa neću sama”, rekla je, pomalo ljutito.
„Pa Sanela, nek ide Miki s tobom”, (Michael) to sam ja. U njih Njemaca sve može, samo da ne propadne lova. Obratila mu se onako malo čudnim tonom: „Soba je jednokrevetna, za dvoje.”
„Pa kad dođete, promenićete to tamo”, rekao je, „i gotovo”
Ja sam ćutao, nisam baš bio za to, ali nisam hteo ni njoj da uskratim taj odmor. „Pa Miki nisi dugo bio na našem moru, prelepo je Crnogorsko primorje”, počela je da me kupuje. Imao sam neke svoje planove ali nisam mogao da ju odbijem.
„U redu, idemo.” Ustala se i zagrlila me jako i otac je bio veseo zbog toga, bilo mu je lakše, radi nje, ljubomora je to.
Minheh–Budva, putovali smo autom, polako, nismo se žurili, stajali smo često.
Otac mi je dao svoj auto, komforan i velik, plovila je njegova mečka prema moru. Bilo je jako vruće vani, unutra klima je hladila naša tela, uživali smo uz muziku. Sanela je bila jako pristojna žena, uredna i čista, ponašala se skladno sa situacijom u kojoj se nalazila. Onako letnje obučena, sunčane naočale, izgledala je puno mlađe nego pre polaska na put.
Trebalo je čuvati moju nezasitu i pohotnu majku
Negde u Hrvatskoj smo stali radi goriva, a ona je otišla da se malo osveži.
„Sad ću ja brzo, samo da se osvežim i presvučem.”
Brzo se vratila. Tada se sve promenilo, jer se promenila i ona, nikada ju nisam video takvu, izgledala je veoma izazovno. Zašto je to uradila, ne znam… Obukla je one uz telo kratke tajice, kao što biciklisti nose, usku majicu, sve se oslikavalo i mamilo poglede svih oko nas, i moj naravno.
