Bio sam u ranim četrdesetim, nedavno se razveo, ali nisam baš očajavao zbog toga. Mislim, prala me depresija prvih mjesec dana, ali sam onda malo došao k sebi i shvatio da mogu dalje sa životom. Vratio sam se u staro susjedstvo gdje me čekao stan od staraca koji su, nažalost, preminuli prije godinu dana. Nisam znao što bi sa stanom, stavio ga na prodaju, ali kraj toliko novogradnji jednostavno nitko nije htio stariji stan.
I tako se ja uselio natrag u stan u kojem me nije bilo desetak godina. Vidio sam da se susjedstvo malo promjenilo, bilo je novih, ali i poznatih lica. Neki stariji su mi se obradovali, a neki baš i ne, za njih sam znao da su bili u lošim odnosima sa mojim starcima. Nisam se previše obazirao na te stvari, jer sam se držao one stare ‘Živi i pusti druge da žive.’
Jedan dan sam čistio po stanu i krenuo iznijeti smeće, kad ugledah predivnu brinetu, koju godinu mlađu od mene, barem je bila takva procjena, a kasnije sam ustanovio da je ipak malo više mlađa od mene. Nosila je vrećice u obje ruke, te je imala problem sa otvaranjem ulaznih vrata, pa sam joj ja otvorio. Nasmiješila mi se i rekla:
– Baš ste ljubazni, hvala Vam!
– Nema na čemu -rekao sam, te upitao- A Vi idete kod nekoga?
– Ja tu stanujem -rekla je kroz smijeh- Na četvrtom katu. A Vi ste sigurno onaj Goran koji se doselio prije dva mjeseca u stan na drugom katu?
– Da ja sam… -odgovorio sam zbunjeno- Mislim…nisam Vas do sada vidio…pa zato pitam…
– Hahahahaha -sad se veselo nasmijala- Ja sa sam Sanja, supruga od Branka sa četvrtog kata. Sad valjda znate o kome se radi?
– Da da…znam, ali onda možemo i na ‘Ti’ sad kad smo se upoznali? -rekao sam sa smješkom.
-Naravno -i ona se nasmijala, te sam joj uzeo par vrećica da joj olakšam.
Odnio sam ih sve do stana, a ona me je pozvala da dođem na kavu. Ja sam pristao, ali samo da odem zaključati stan, pa se vračam odmah. Na brzinu sam obukao drugu majicu koja nije smrdila na znoj, malo dezodoransa pod pazuhe, pa otišao do njenog stana. Uredno sam pozvonio, mada mi je bilo malo blesavo, al ajde, pristojnost na prvom mjestu. Otvorila mi je vrata sa širokim osmijehom, te me pozvala u kuhinju. Kava je već mirisala, a kad smo se smjestili, natočila mi je, te me upitala da li sam za nešto žestoko, ali sam ju odbio i zavhvalio se, te zatražio samo čašu vode.
