“Blesavko moj, perverzna curo…” citao sam i nisam mogao da verujem. Zar ona u koju sam se kleo i kojoj sam bezgranicno verovao? U pocetku su mi ta stalna druzenja izmedju moje zene i njenog kolege sa posla, inace naseg kucnog prijatelja, cak bila i simpaticna, imali su puno zajednickih tema jer su dosta vremena provodili na poslu zajedno. Vremenom sam postao sumnjicav, jer se druzenje nastavljalo i posle radnog vremena, bili su kontaku na sve moguce nacine (SMS, chat, telefon).
Sve cesce sam je zaticao euforicnu, zamisljenu, sa licem koje je odavalo neku tajanstvenost. Pokusaj direktnog razgovora nije urodio plodom, obicno bi se samo brecnula na mene pitajuci me za koga je ja smatram i sta insinuiram. Uvece bi, da bi izbegla seks, smisljala opravdanja da je umorna, zalila se na glavobolju, stomak… Prica mi se nije ni malo dopala pa sam jednom prilikom krisom ukljucio opciju snimanja razgovora na njenom nalogu na Messenger-u koga je zaboravila da iskljuci kada je izasla do grada, i posle izvesnog vremena pracenja imao sta da vidim. Moja zena je imala aferu sa svojim kolegom. Moje slutnje su se obistinile. Ostao sam u soku, o ovome nisam hteo da pricam ni sa kim i nastavio da se pretvaram da o svemu nista ne znam. Ona je cvetala posle svakog prekovremenog na poslu, a mene je signal poruke sa njenog mobilnog dovodio do ludila…
Vremenom to saznanje me je sve vise opterecivalo. Nisam znao sta da radim. Posle petnaest godina braka i sa dvoje dece, nije tek tako lako sve srusiti i graditi iz pocetka. Morao sam sa nekim da podelim svoj problem, ali nisam imao nikog pogodnog. Da pricam drustvu, pukla bi bruka, i onako su me ogovarali jer su mislili da joj omogucujem previse slobode. Mojima nisam smeo da pomenem da ih ne bi frapirao (i onako je uvek bila prisutna doza netrpeljivosti svekrve prema snaji), tako da sam bio prepusten sam sebi. “O ovome mogu samo sa Sanjom da govorim”, pomislih. Sanja je bila koleginica iz firme, moj vrsnjak, razvedena, pravi drugar. Na nju sam gledao kao na rodjaku ili prijatelja, nikad u njoj nisam video pozeljnu, lepu zrelu zenu, milog pogleda, vragolastog osmeha, malih grudi i velike cvrste zadnjice.
Okrenuo sam je telefonom i zamolio da se nadjemo negde na picu, jer imam problem oko koga mi treba njen savet. Nasli smo se relativno brzo, ja sam joj ispricao svoj problem na sta je ona pokusala da me utesi, povremeno me milujuci po glavi i ljubeci u obraz. Pricala mi kako to sigurno nije nista, da je u pitanju neki nesporazum koji ce se razjasniti… Pri jednom od takvih poljubaca, poljubila me je u same ivice usana, na sta sam zadrhtao. Pogledao sam je i primetio da je njen pogled blago zamucen. Htela je nesto da mi kaze, ali kao da nije smela da prevali preko usta. “Sad kad se sve to desilo i kad si mi rekao da ti zena vise nista ne znaci, imam i ja molbu za tebe – poljubi me” tiho je rekla da niko ne cuje, i jos jednom to isto jos tise ponovila stideci se same sebe. Kao vodjen nekom magicnom silom, uterao sam joj jezik do krajnika, a ruka je sama krenula ka grudima koje su strcale i vapile za dodirom. “Nemoj sad, videce nas neko” rekla mi je. Tad smo se dogovorili da se uvece nadjemo, popijemo pice i o svemu jos jednom stalozeno porazgovaramo. O stalozenosti vise nije bilo ni govora, sve sto mi se desilo do tada je palo u vodu, sada sam samo mislio na njene usne, grudi…
