SCENA ŠESTA
Radnja se dešava u Zaninoj kući koja je sva u tami. Ulična rasveta oskudno osvetljava dvorišni vrt pun drveća i cveća. U bašti nema upaljenih svetiljki, a i kuća je sva u tami. Samo se u velikoj sobi kroz tešku zavesu nazire svetlost i to jedva primetno. U velikoj sobi bračni krevet, toaletni stočić sa foteljom i uzidani orman-zidni plakar. O zidu visi LCD TV na kome ide slika bez tona. Uz uzglavlje bračnog kreveta s obe strane natkasne na kojima su u dubokim vazama gorele dve debele, crvene sveće i to su bile jedina svetlosti u ovoj sobi. Zana u istim helankama i majici nervozno šetka po sobi. Pogleda na TV i vidi da je prošlo 22 sata.
-“Ako se ne pojavi uskoro, zaklapam kuću i na spavanje”-pomisli ona. I samo što ju je napustila ta pomisao, zasvetle displej njenog telefona na natkasni. Uze telefon, vidi nepoznat joj broj. Prihvati poziv i s druge strane posle podužeg ćutanja začu se drhtav muški glas:
-Teta Zana…Nemanja ovde.
-Gde ovde …Nemanja?
-Pred tvojim vratima.
-Udji Nemanja…otključano je- reče Zana, spusti telefon na natkasnu i krete u hol ka ulaznim vratima. Stigla je baš kada se ona otvoriše unutar i kroz njih u hol stupi vižljasta muška figura. Prepozna po ošišanoj glavi Nemanju.
-Udji Nemanja…čekaj da zaklopim vrata. I zaista, Zana okrete ključ u bravi i krete pored ukočenog Nemanje kroz mračan hol ka svetlosti u velikoj sobi.
-Hajde Nemanja!-doviknu mladiću iza sebe, a u sebi pomisli:”Ovako rade samo profesionalke….nisam valjda jedna od njih”-pa zastade, vrati se korak-dva unazad ka Nemanji, ispruži ruku te ga dlanom pomilova po obrazu misleći:”Pobegao bi nazad kako sam ga primila”. I zaista, krete Nemanja pored nje niz hol ka sobi iz koje dopire svetlost.
-Hoćeš piće…sok…kafu? Hoćeš nešto?-pita ga Zana dobronamerno i ne shvatajući koliko ima u krajnjim rečima provokativnog.
-Neću ništa… teta Zana.
-Zovi me Zana…nisam ti tetka noćas, a u buduće se ništa ne menja…važi?-reče mu Zana i izazovno se opruži po krevetu sazuvši sandale s nogu tarući petu o petu.
-Važi ….Zana!-reče Nemanja stojeći kao čirak na sred sobe.
-Pridji Nemanja…pomozimi da svučem ove uske helanke.-reče Zana podižući guzu s kreveta i vrckajući njome dok su joj palčevi zadenuti za ivicu helanki. I zaista, prilazi joj Nemanja tiho govoreći:
-Ja ovo…nisam hteo…
-Šta !? Ne svidjam ti se? Da. devojčice su …mladje…sočnije…lepše…
-Ma neee…svidjaš mi se. Čak si lepša i od svih devojaka koje znam …ali…stid me..
-Čega te stid? Plašiš se?-reče Zana svlačeći tesne helanke niz vitke noge ostajući samo u minijaturnim gaćicama skoro iste boje kao i helanke. A kada morade da se raskreči kako bi dohvatila pete i svukla nogavice, ispod tesnih gaćica ispade gola usmina bez dlačice na sebi, a ivica gaćica zapade u pičku.
-I stid me ….i plašim se..
-Mene namaš razloga da se plašiš. Nisam jača od tebe… ne mogu ti naneti nikakvo zlo. Mogu ti podariti samo sebe….svoju nagotu i lepotu ako jesam lepa.
-A tvoj muž?
-Neboj se mog Cekija. Ja sam mu rekla za tebe jer ga mnogo volim i ništa ne krijemo jedno od drugoga, i on se složio da ti se dam… da me jebeš, ali postoji mogućnost da on i ne sazna za ovo…noćas. Ako ti hoćeš… ja mu neću reći. -reče Zana i mazno se proteže po krevetu milujući dlanovimma butine s unutrašnje strane, pa preko pičke ne propustivši da srednji prst provuče izmedju njenih usmina i preko ravnog stomaka zavukavši dlanove pod majicu na krupne dojke govoreći mu:
-Dodji. Pomozimi da svučem majicu..