Jedno popodne, dok sam tražio parking mesto kod Piramide, ugledah svastiku kako izlazi iz nekog auta. Mahinalo stadoh. Sa nekim likom uputila se ka jednoj zgradi. Nešto mi je bilo čudno, bilo je 4 a ona radi do 5. Videh da uđoše u zgradu naspram doma zdravlja. Obiđoh krug i stadoh podalje ali tako da sam mogao da vidim ulaz. Bilo je poprilično vruće i pitao sam se šta mi to treba ali ipak sam ostao da čekam i vidim kada će izaći. Posle nekih sat vremena izađoše i on je otprati na tramvaj.
Da nije jebač? Ma nemoguće… dok se nije udala imala je jednu površnu vezu, sa Mirkom (mužem) je bila 3 godine u vezi pre braka, imaju jednog klinca, skladan brak … nekako ne ide ta priča. Mirko je dobrica, uvek raspoložen, uvek na usluzi.
Narednih nekoliko dana sam “stražario” ispred zgrade gde sam ih video. Lik je dolazio oko 4 – sam. Jednom sam ga video na terasi na drugom spratu…čak sam i otišao do stana…Živković je pisalo na vratima.
Smejao sam se sam sebi i pitao da li sam normalan.
Videli smo se za vikend, par puta sam nabacivao temu kolege sa posla, zezao se sa ženom i pašom ali nisam primetio na svastici da se imalo unervozila.
Ali, i sledeće nedelje sam stražario. I u sredu, oko 4, ponovo njih dvoje ulaze u zgradu. Znao sam da će je posle ispratiti na tramvaj i kada su izlazili iz zgrade krenuo sam kolima ka stanici. “Slučajno” sam je ugledao i stao.
“Mala, treba li ti prevoz”?
Bila je zatečena, zbunjena…
“E, pa idem kući, dokle ti ideš?”
“Ajde upadaj”
Reče tipu da će mu javiti kada bude nešto gotovo, kao zahvalila mu i sede u auto.
“To mi je kolega, na bolovanju je pa sam mu donela neke papire za banku, za dozvoljeni minus”
E jebi ga, moja svaja radi u državnoj upravi (neko ministarstvo, nije bitno) od 9 do 5 a lik svaki dan dolazi oko 4. Znači laže.
“Otkud Živković tvoj kolega, od kad on radi u ministarstvu?”
Tajac. “Ti ga poznaješ?”
“Naravno da ga poznajem, u stvari video sam ga jednom u prolazu, on je kum jednom mom kolegi ali mislim da reče da radi u nekoj drugoj firmi”. Folirao sam.
Ponovo tišina. Išao sam prema Gazeli i već se nazirala gužva.
“Gde ideš ti?”
“Pa vozim te kući”.
“Ma nema potrebe, vidiš da je gužva na Gazeli”.
“Opusti se, jel deda pokupio Mikija ili ti ideš po njega u vrtić?”
“Deda ga je uzeo”.
Ponovo tišina, mileli smo preko mosta, kreni – stani.
“Ne brini, nikome neću ništa reći za Živkovića”, provocirao sam je.
“Ma nema tu ništa, šta ti je”.
“Vidi, moj kolega, njegov kum, je pričao jednom, posle fudbala dok smo pili pivo i pričali imali neko nešto “sa strane” kako njegov kum, Živković, trpa jednu malu iz ministarstva, udatu… ja sam vas video pre desetak dana kako ulazite u zgradu, danas vas sretnem na stanici… mislim, jasno je…zato kažem ne brini, nikom ne pričam”.
Ponovo tišina. Prešli smo gazelu i kod auto komande…
“To je brat moje koleginice, upoznala sam ga na rođendanu kod njenog klinca. Mirko nije išao, i Vlada (Živković) nas je dovezao kući. Koleginica mu je dala moj telefon, stalno me zivkao, čekao posle posla, par puta vozio kući… i jebi ga, desilo se. Nije ništa ozbiljno. Vidimo se jednom-dvaput mesečno. Mirko je nezainteresovan, opustio se, ugojio, prosto moram da ga molim. Ovaj je navaljivao…i eto. Molim te ne pričaj nikome, evo neću se više viđati sa njim, obećavam, molim te.”
Booomba priča