Muž i deca su bili u dnevnoj sobi, zabavljeni televizorom, a ja sam srce osećala u grlu dok sam izlazila iz stana. Na sebi sam imala samo laganu, letnju cvetnu haljinicu, a dole – potpuno gola, bez gaćica, spremna za ono što je sledilo. Sišla sam u polumračni hodnik podruma zgrade, gde me je Luka već čekao, napet kao struna i divljeg pogleda.
Čim su se vrata za mnom zatvorila, nismo izgubili ni sekundu. Luka me je ščepao, okrenuo leđima prema sebi i brutalno me pribio uz hladan, betonski zid. Podigao mi je haljinicu preko kukova jednom rukom, a drugom je odozgo skliznuo pod moj dekolte, zgrabio moje bujne četvorke i stisnuo ih svom snagom. Bez ikakvog uvoda, jednim silovitim i dubokim trzajem karlicom, uleteo je u moju vrelu, vlažnu pičku do samog kraja.
„MMMMMMMMMM… !!!“ – bukvalno sam divljački zagrizla sopstvenu donju usnu do krvi, dok su mi se oči iskolačile od siline udarca.
Htela sam da vrištim iz sveg glasa, da odjekuje ceo podrum, ali rizik je bio prevelik – muž je bio samo sprat iznad. Luka me je iza leđa držao zakucanu uz zid, prsti su mu se zarili u moje sise dok ih je gnječio, a telom je počeo da me udara najjače što je mogao. Svaki njegov ulazak je bio brutalan, brz i išao je do samog korena, a tupi zvuk udaranja njegovih prepona o moje dupe odjekivao je u mraku.
„Ufff… Nensi… kako si uska, kako me stežeš… mmmm,“ stenjao mi je tik uz uho, dok mu je disanje bilo teško i zadihano.
Telo mi se treslo od naleta neizdrživog užitka, nokte sam zarila u hrapavi beton ispred sebe, a glavu sam zabacila unazad, boreći se sa nagonom da urlam od pohote. Rekla sam mu da ne svršava u mene nego na pod tamo u mrak, ne sme da se vidi.
Prošlo je deset dana od onog ludila u podrumu. Tih nekoliko minuta na hladnom betonu, dok sam grizla usnu da ne vrisnem, držalo me je danima, ali situacija je konačno morala da se smiri. Muž i deca su bili tu, svakodnevica je preuzela ritam, a Luka i ja smo se prećutno povukli.
Nismo se čuli, nismo slali poruke, niti smo rizikovali susrete u zgradi. Oboje smo spustili loptu, svesni da smo išli pravo oštricom brijača i da nam je oboma trebao predah da nam se glave ohlade.
Jednog popodneva, dok sam kuvala kafu, prišla sam prozoru i slučajno ga videla dole ispred ulaza. Stajao je sa drugarima, smejao se, opušten i u svom svetu, kao običan dvadesetjednogodišnji klinac iz komšiluka. U tom trenutku, kao da je osetio moj pogled, podigao je glavu gore prema mom prozoru.
Pogledi su nam se sreli na par sekundi. Nije bilo nikakvih znakova, nikakvog mahanja – samo onaj težak, dobro poznati sjaj u njegovim očima koji je govorio da ništa nije zaboravljeno. Lagano je klimnuo glavom, okrenuo se nazad ka društvu, a meni je kroz stomak prošao onaj isti, vreli trnac. Znala sam da je ovo zatišje samo privremeno i da oboje samo skupljamo snagu za sledeći put kada ponovo ostanem sama.
Muž i deca su otišli iz mog stana i sve je išlo kao pre.
Kada me je Luka pozvao i rekao da ide na Ohrid na neki seminar i pitao me da pođem sa njim, srce mi je zaigralo. Pristala sam bez sekunde razmišljanja. Mozak mi je radio trista na sat dok sam smišljala izgovore – mužu i deci sam složila priču o neodložnom poslovnom putu, a čak sam i Ani slagala neku glupost, jer sam ovog puta htela da mali bude samo moj, stotinama kilometara daleko od svih.
