Kad je zašla iza vrata, nagnuh se ka Marku i šapnuh mu:
– “Brate… samo reci… da si sam ovde s njom…, jel’ bi je pojebao, a ?”
Marko se jedva suzdrža da ne prsne u smeh, ali lice mu se zacrvenelo.
– “Ti si lud, Dačo…“
– “Samo te pitam”
– “Ti bi nju da pojebeš, zar ne Dačo ?”
– “Već jesam i ako traži opet, opet ću“ rekoh kroz osmeh.
U tom trenutku, Vinkica se vrati s poslužavnikom i donese nam limunadu, ali sada je u njenom pogledu bilo nešto drugo — neka tanka iskrica nevaljalosti koja nam je odmah zadržala pažnju.
Sela je tik do mene u dnevnoj sobi, na trosedu. Lagano se igrala prstima po ivici haljine, a pogled joj je često lutao ka meni, kao da traži priliku za neki tiši izazov.
– “Dačo” – rekla je tiho, blago se naslanjajući prema meni, – “Znam da znaš koliko volim kad mi neko iskreno kaže šta misli” Glas joj je bio mekan, gotovo zavodljiv.
Ja sam osetio kako mi se dlanovi lagano znoje dok sam pokušavao da održim normalan pogled. Nekoliko puta sam uhvatio sebe kako nehotice zurim u njen dekolte ili u tanke bretele koje su se pomerale svaki put kad je lagano okretala glavu.
– “Nisam ni znala da ćeš se ti ovako opustiti danas” – šapnula je dok je gledala pravo u mene.
Marko je sedeo tiho pored mene, sa blagim osmehom i pogledom koji je bio stidljiviji, ali ipak ispunjen zanimanjem. Nije se usudio da mnogo priđe, ali nije ni odustajao od pogleda prema Vinkici.
Vinkica je primetila njegovu rezervisanost i blago se nasmejala.
– “A ti, Marko” rekla je, “Ti si baš onaj tip koji voli da posmatra, ali znaš da ti ne mogu odoleti, zar ne?”
Marko je samo blago klimnuo glavom, a ja sam se nnasmeja.
U jednom trenutku, Vinkica ustade i lagano se protegnu, dok je haljina na trenutak otkrila malo više nego što je možda bilo pristojno.Ovoga puta je imala bele čipkaste gaćice ispod haljine.
– “Paaa, da vidimo šta ćemo sad…” rekla je tiho, dok su joj prsti lagano klizili niz moja ramena
Marko nas je posmatrao, kao da nije siguran gde da se uključi, ali i on je osećao da je atmosfera zasićena nečim što se nije smelo izgovoriti glasno.
Vinkica se nasmejala onim svojim tihim, gotovo zavodljivim osmehom i polako spustila ruku na moja kolena, kao da ih slučajno dodiruje, a zapravo – namerno.
– “Znaš, Dačo” , šapnula je tiho, — “Uvek sam volela kada neko ume da čita između redova…“
Pogled joj je blago zablistao dok je njenom rukom polako zadizala svoju haljinicu nagore i sve više oslobađala svoje gole noge tako skoro sve do njenog međunožja.
Okrenuo sam glavu prema Marku, čije su oči sada bile bistre i nemirne, a lice blago rumeno.
Izgledao je kao da se bori sa sobom — da li da učini prvi korak ili da samo ćuti i gleda.
Vinkica je to primetila i polako se okrenula prema njemu, spuštajući ruku preko naslona troseda, tik pored njegove ruke.
– “A ti?“ progovori sa blagom dozom zafrkancije u glasu, “ne možeš samo stajati sa strane i samo
nemo posmatrati…“
Marko je progutao knedlu, ali je polako pomerio ruku bliže njenoj, a ona ga nežno pomilova po ruci, a zatim po kosi.
Ja sam se nasmejao tiho, osećajući kako nam se svi troje nalazimo na tankoj granici — gde sve može da se desi, ali ništa još nije rečeno glasno.