Marko je jebao Vinkicu u pičku otpozadi,a nakon toga ga je Marko prebacio u njen čmar, a zatim je ona sela na moj kurac i krenula da ga jaše.
Moj drug je vešto skrivao svoju pravu stranu — taj glumljeni šmek koji se slagao s Vinkicinim željama za finim, smirenim društvom.
Nisam ni ja bio sasvim bez maske — pretvarao sam se da me ne zanima šta će se desiti, ali srce mi je tuklo glasnije nego što sam hteo da priznam. Između naših pogleda koji se nisu susreli, skrivale su se reči koje niko nije izgovorio, ali su bile jasnije od svakog vikanja.
Vinkica je imala svoje razloge da luta — i te noći, kao i mnogo puta ranije, bila je zarobljena između usamljenosti i i nesanice. Muž joj nije bio tu, a ja sam znao da nije samo vrućina kriva što ne može da spava.
Tražila je da je neko stalno jebe
Nakon toga smo se Marko i ja zamenili, ja sam joj prišao otpozadi i krenu sa lizanjem njene pizde i guranjem mojih prstiju u nju,a zatim sam uzeo svoj glavić, prptrljao ga o njenu picu i uvalio ga u nju.
– “Oooohhh…..Aaaaahhhh….Mmmm…Tooo…Toooo….toooo Dačo
Izjebali smo je u svim pozama,pljeskali joj i hvatali je za guzu,mesili i mazili joj sisetine,grickali i lizali bradavice i vukli za kosu dok je ona stenjala i jecala,a na kraju smo joj ja i Marko svršili po faci i sisama.
– “Mmmmmm….kakav posao su odradili Marko i Dača, moja dva jebača…aaaahhh !!!” – uzviknu Vinkica pa nas pohvali.
Bilo je to jedno od onih vrelih, lenjih popodneva kad se vazduh u Vinkicinoj kući gotovo nije pomerao. Ona je sedela na udobnom trosedu, u laganoj beloj haljini koja je bila išarana crnim cvetićima i kružićima i otvorenim dekolteom, dok smo Marko i ja stajali pored prozora, gledajući kroz zastore kako se Sunce polako spušta.
– “Znate, momci”, počela je, sa blagim osmehom koji je skrivao više nego što je otkrivao, “Ja mislim da vas dvoje podsećate na dečake — ali opet, imam utisak da i ja znam ponešto što vi ne znate.” Pogledom nas je hvatala jednog pa drugog, kao da ih tiho izaziva na igru.
Marko se nasmejao i odmahnuo glavom: „Aha, pa reci, Vinkice, šta znaš ti, a mi ne?“
– “Hm…” rekla je, praveći malu pauzu, „znaš, nekad je lepo biti zreo, a opet ne odrasti skroz. To mi se kod vas sviđa — ta vaša razigranost, iako ste već skoro muškarci.“
Ja sam se nasmejao, mada sam bio svestan da me ta igra već polako hvata. Vinkica nije bila tip žene koja bi ti pravila veliku scenu ili tražila od tebe nešto očigledno. Njeni su komentari bili više zaglušljivi vetar, nežni podsticaji.
– “Znači, hoćeš da nam pokažeš kako se to radi u pravom stilu?” upitao sam, igrajući se sa prstima.
Ona se polako ustala i prišla nam, prvo pružajući Marku ruku koju je on odmah prihvatio. Njen osmeh postao je nevaljaliji, ali i dalje zavodljivo lukav.
– “Možda baš i hoću…” rekla je tiho, a zatim ga je nežno poljubila — onako kako se ljube ljudi koji znaju da se sutra sve može zaboraviti, ali danas ne.
Kad je odmakla, okrenula se ka meni i bez reči ponovila isti pokret. Poljubac je bio strastveniji, ali ipak ostao u granicama one tihe igre koju smo svi razumeli