BAKA BILJANA
(pogleda Nebojšu, ali ne direktno)
„Vidim da ti je Nikolina zanimljiva. Baš je mirna devojka.“
DEDA NEBOJŠA
(lagano se nasmeši, ali sa tugom u očima)
„Da… Nije kao Nađa, koja je pre trudnoće bila… drugačija. Sad kao da se krije iza neke maske. Ne znam šta da mislim.“
SCENA 11 – NAĐA I BAKA BILJANA, KASNIJE TO VEČE
Nađa sedi pored prozora, gleda u tamu. Baka Biljana joj prilazi, spušta ruku na njeno rame pa krenu da je ljubi
BAKA BILJANA
(sa toplinom)
„Nemoj da se skrivaš, Nađo. Nisi ti nikakva glumica. Samo si zarobljena u nečemu što još ne razumeš.“
Nađa spusti pogled, ali u očima joj se nazire zahvalnost.
SCENA 12 – (BAŠTA ISPRED KUĆE NAĐE, RANO POPODNE)
Nikolina sedi za stolom u hladu, u laganoj letnjoj haljinici, lista knjigu, tiha kao i uvek. Deda Nebojša dolazi noseći bokal domaće limunade pa je slučajno zagleda pod haljinicom. Spušta ga na sto uz lagani osmeh.
DEDA NEBOJŠA
(blago)
„Lepo je što čitaš… danas retko ko ume da sedi i ćuti.“
NIKOLINA
(stišano)
„Volim tišinu… u njoj se više čuje nego u galami.“
Deda Nebojša klimne glavom, uzimajući gutljaj iz svoje čaše. Sedne preko puta nje i zagleda se, navodno zamišljeno, ali pogled mu jednom nespretno sklizne naniže ka njenim mladim nogicama — kratko, ali dovoljno da se primeti.
Nikolina kao da to registruje, ali ne reaguje. Samo malo jače pritisne stranice knjige prstima.
Nađa stoji tik uz prozor, zavesa joj se skoro lepi za lice. Baka Biljana joj prilazi s leđa, tiho Ai krene da je mazi svuda po telu i zadrži se na Nađinom stomaku
NAĐA
(ne okrećući se)
„Opet je gleda… Znaš ti dobro šta hoće.“
BAKA BILJANA
(uzdahne)
„Znam. I ti to znaš. I Nikolina to zna.“
Nađa se okreće, zabrinuta.
NAĐA
(utihnuto)
„Ne bih da i ona… da završi kao ja.“
BAKA BILJANA
(smireno, ali sa nekom neizrečenom tugom)
„Niko ne završi baš isto. Samo moraš da budeš uz nju. Da je ne ostaviš samu.“
SCENA 13 – (KASNIJE TO VEČE, ISPRED KAPIJE)
Deda Nebojša i Nikolina idu istim putem, vraćajući se iz prodavnice. Veče je, toplo, ulična svetla blago osvetljavaju prašnjavi put.
DEDA NEBOJŠA
(gledajući ispred sebe)
„Znaš… ti si tiha, ali to ne znači da nisi jaka.“
NIKOLINA
(bez izraza, ali jasno)
„A vi, deda Nebojša… Vi ste tihi, ali ne znači da ste nevidljivi.“
On se blago nasmeši, ali ne odgovori ništa. Usne mu se jedva pomere, ali oči na trenutak zasijaju drugačije – kao da prepoznaju u njenim rečima nešto više. Neku igru. Neku provokaciju. Ili samo istinu.
Na kapiji zastanu. Vetar pomiluje krošnje lipa. Svetlo sa obližnje bandere baca senku koja ih uokviruje kao na staroj fotografiji.
DEDA NEBOJŠA
(tiho)
„Nisam siguran da li je pametno što tako govoriš.“
NIKOLINA
(gleda ga direktno)
„Ja nisam sigurna ni šta radim u poslednje vreme. Možda zato i govorim ovako.“
Pauza. Pogled mu klizne preko njenog lica, ramena, pa se brzo vrati na oči. Ne zadržava se dugo, ali dovoljno da ona to oseti.
DEDA NEBOJŠA
„Znaš li… kad ljudi prestanu da budu sigurni – tad počinju da otkrivaju ko su.“
NIKOLINA
(šapatom, pomalo bojažljivo)
„A vi… znate li ko ste?“
DEDA NEBOJŠA
(nasmeje se, ali u tom smehu ima nečeg gorkog)