„Znam ko sam. Ali ne znam više šta smem da budem.“
Tišina među njima postaje gusta. Ne neprijatna, već nabijena. Kao da nešto neizgovoreno visi u vazduhu, raste, širi se kroz tople molekule letnje noći.
Nikolina napravi pola koraka bliže. Ne iz potrebe da se zbliži, već kao da traži senku, zaklon, neku blizinu koja je neobavezna ali stvarna.
NIKOLINA
„Ja ponekad ne želim da budem vidljiva. Ali kada me neko vidi… kako treba… teško je vratiti se u senku.“
Deda Nebojša na trenutak obori pogled. Stegne ručku platnene torbe jače. Njegove ruke su žilave, preplanule, stare – ali pokret ima neku nežnost, kao da nosi više od hleba i jabuka. Možda neku misao koju ne sme da ispusti.
DEDA NEBOJŠA
„Neki pogledi više kažu nego ceo razgovor. Neki ćute, a ostaju u tebi dugo.“
Zastane. Onda blago, gotovo nečujno, doda:
DEDA NEBOJŠA
„Tvoj pogled je jedan od takvih.“
Nikolina trepne, ali ne skreće pogled. Oči joj nisu sigurne – negde između devojčice koja traži sigurnost i žene koja oseća nešto što još ne razume.
NIKOLINA
„Možda sam se prevarila. Možda vi niste viđeni, nego ste se sakrili.“
DEDA NEBOJŠA
(tiho, sa trunkom tuge)
„Možda si u pravu.“
Tišina. Onda se čuje kako neko iz daljine viče – možda Biljana doziva, možda vetar nosi glasove iz drugog dvorišta. Niko ne obraća pažnju.
Deda Nebojša lagano otvori kapiju i propusti je da uđe prva. Ona to učini bez reči. Prolaze pored starog drveta lešnika. Nikolina zastane na tren, pa mu se obrati dok je već par koraka ispred njega.
NIKOLINA
(bez da ga pogleda)
„Nisam tiha zato što nemam šta da kažem. Nego zato što hoću da budem sigurna da me neko sluša.“
On zastane, spusti torbu pored stepenika i nasloni se na stubčić ograde. Gleda je kako nestaje u kući. Svetlo iznutra na tren obasja njenu siluetu – visoka, vitka, krhka, ali uspravna. Ne devojčica. Nego nešto novo. Možda opasno. Možda nežno. Možda oboje.
Zrikavci nastavljaju da pevaju. Veče još traje.
Sunce je visoko na nebu. Vazduh treperi iznad vrelog puta, dok reka ispod mosta teče tiho i ravno, lenja kao i dan. Deda Nebojša ide svojim uobičajenim putem – štap u ruci, šešir na glavi, spor korak. Njegove šetnje su redovne, kao misaona terapija. Ali ovog puta nešto mu skrene pogled.
Na obali, u senci vrbe, Nikolina stoji do kolena u vodi. Onda zaranja, pa izroni malo dalje. Na sebi ima jednostavan, tamnoplavi bikini, kosa joj mokra i slepljena uz vrat. Pokreti su joj slobodni, sigurni, kao da zaboravlja da iko može da je vidi. Ne zna da je posmatra.
Deda Nebojša zastane kraj mosta, zadrži pogled duže nego što bi trebalo. Nije to pogled radoznalog starca, već nešto dublje, tiše – kao da pokušava da razume sebe kroz nju. Njenu mladost. Njenu tišinu.
DEDA NEBOJŠA
(u sebi, skoro nečujno)
„Neka voda odnese šta ne sme da ostane…“
On se okrene i odlazi, ali ne skroz. Sedeće kasnije na klupi kod krivine. Čekaće. Možda nju. Možda sebe.
Za to vreme Nađa sedi sama u kući. Otvara prozor, ulazi topao vazduh i miris lipe. Stomak joj se već jasno ocrtava ispod svilene haljine. U ruci telefon. Poziva Marka.
NAĐA
(tiho, više sebi nego njemu)
„Svi nekud odu kad postane tiho…“