Marija je stajala u sred dnevne sobe, srce joj je bilo u grlu, a ruke su joj drhtale dok je gledala Petra, svog muža. Zamišljala je kako će ova noć izgledati, kako će da sve postane samo još jedan trenutak, jedna u nizu naših poslednjih razgovora.
„Ti… dopisivala si se sa njim?“ Glas mu je bio grublji nego što je želela da čuje. Bio je to onaj glas koji je nosio sumnju, bes, ali i bol. I, na neki način, to je bio glas muškarca koji nije želeo da veruje u ono što je našao, ali nije mogao da ignoriše stvarnost.
Marija je pokušala da ostane mirna. Suprug je bio u pravu, ali… sve to je bilo samo rečima. „Petre, ti to ne razumeš. Nije bilo ništa ozbiljno. Samo poruke, ništa više. Samo razgovori“, pokušala je da objasni, da smiri situaciju, ali bio je to onaj trenutak kada je znala da više ništa neće biti isto.
Pogledao je telefon u njenoj ruci, bez reči, ali znao je da nešto nije u redu. U njegovim očima, ona je već bila kriva, kao i svaka žena koja je imala bilo kakav kontakt sa nekim drugim. Ali Marija nije imala ni snage, ni volje da se opravdava.
„Ne mogu da verujem… Ako ti možeš da se dopisuješ sa njim, zašto ja ne bih mogao da uradim nešto sličnog?“ Petar je pogledao prema njoj, kao da čeka njenu reakciju. Nije bio ljut, već zbunjen.
„Šta, da me prevaris? Brzo si presao od poruka do seksa.“ Marija je izgovorila te reči sa sarkazmom, kao da je cela situacija bila neki ružan san. Nikada nije mislila da će doći do nečega ovakvog.
„Da“, odgovorio je on. „Jedno veče. Da probamo nešto… da prestanemo da se svađamo zbog toga. Da prestanemo da se optužujemo za nešto što se možda nikada nije desilo, ali se oseća kao da jeste.“
Marija je ostala bez reči. Srce joj je brže kucalo, kao da je nešto unutar nje počelo da se budi. Pomisao na to da bi Petar mogao da bude sa drugom ženom, da je ona samo posmatra sa strane… da je ona ta koja mora da bude ta koja je na kraju sve to dozvolila, bilo je nečega uzbudljivog u tom trenutku.
„Ne znam…“ počela je da govori, ali u glavi joj je vrtelo misli koje nije mogla da zaustavi. Zašto se boji? Zašto oseća tu vrstu uzbuđenja dok zamišlja njega u tuđem naručju? Iako nije želela da se predomisli, pomisao na to da bi mogla da bude samo posmatrač, da ga pusti da napravi nešto što ona nikada nije učinila, bilo je nešto što ju je neobjašnjivo uzbudilo.
„Znaš, možda… možda bi to moglo da bude rešenje. Samo noć, ništa više. I ništa ne znači. Samo jedan pokušaj da oboje prestanemo da se plašimo da izgubimo kontrolu“, rekla je Marija, iako je i sama bila iznenađena svojim rečima. Osećala je kako joj se dah ubrzava dok je razmišljala o svemu tome, o tom nepoznatom uzbuđenju koje je osećala u stomaku.
Petar ju je gledao, kao da nije siguran da li je upravo čuo ono što je mislio. „Zaista misliš da je ovo dobro?“ pitao je, kao da se boji da će i on izgubiti kontrolu.
Marija je uzdahnula, pogledala ga pravo u oči i shvatila da u ovom trenutku više ništa nije bilo važno. „Nemam ništa da izgubim“, rekla je tiho, u tom trenutku više ne govoreći samo o vezi, već o svemu što je činilo njen svet.