Poziv koji menja sve
Sutrašnji dan na poslu nikako da prođe, u neizvesnosti sam bila ceo dan šta će se desiti, muž mi je taj dan krenuo na službeni put do Subotice, 3 dana će biti tamo, on je laboratorista i neretko ide na takve seminare. To što mi je muž otišao na ta tri dana bila je olakšavajuća okolnost, ali mi je u isto vreme stvaralo još veću nervozu u stomaku. Znala sam da sam potpuno sama u kući i da Stefan sada ima čist teren.
Na poslu sam se ponašala kao na iglama. Mašine su brujale oko mene, a ja sam svako malo hvatala sebe kako gledam u telefon na pauzama. Kolege su, naravno, i tog dana buljile u moje dupe dok sam šetala kroz fabriku u onim preuskim radnim pantalonama, ali meni misli uopšte nisu bile tu.
Jedva sam dočekala da se smena završi. Stigla sam kući, skinula uniformu i ušla pod tuš da sperem sav stres od celog dana. Dok je topla voda lila niz mene, razmišljam o njemu. O tom klincu od 22 godine koji me drži u šaci.
Tek što sam izašla iz kupatila, obrisala se i obukla samo kratak pamučni šorčić i majicu na bretele (nemam stomak, pa mi je to stajalo top, a noge i dupe su mi bili potpuno u prvom planu), telefon na stolu je kratko zapištao.
Stigla je poruka sa nepoznatog broja. Srce mi je skočilo u grlo dok sam otključavala ekran.
“Gde si, Miro? Jesi li sama kod kuće?”
Ruke su počele da mi se tresu dok sam gledala u ta slova na ekranu. Znala sam da je to on. Taj klinac od 22 godine me je jednom jedinom porukom potpuno izbacio iz ravnoteže. Pogledala sam se u ogledalo – kosa mi je još bila vlažna, a šorčić toliko kratak da mi je pozadina jedva stajala unutra.
Napisala sam ” evo sam kod kuće, gde si ti”
Tek što sam poslala poruku i ostala da zurim u ekran, telefon je odjednom počeo da zvoni. Pogledam – nije običan poziv, nego video poziv preko Vocapa. Srce mi je momentalno skočilo u grlo. Uhvatila me je panika, kosa mi je još bila vlažna od tuširanja, a na sebi sam imala samo onaj prekratki pamučni šorčić i majicu na bretele.
Ipak, duboko sam udahnula i javila se.
Na ekranu se pojavilo njegovo slatko lice. Sedeo je u svojim kolima, negde u mraku u našem naselju, a svetlo sa ekrana mu je osvetljavalo onaj njegov bezobrazni osmeh.
“Gde si, Miro”, reče on polako, posmatrajući me kroz kameru. “Vidim, tek si izašla ispod tuša. Sama si?”
“Sama sam, Stefane…”, izustila sam, a glas mi je malo podrhtavao. “Muž mi je otišao u Suboticu na tri dana.”
Pričali smo kao prave komšije, onda je rekao “da pređemo na stvar ” i nasmejao se, nisam razumela šta je hteo, onda je okrenuo kameru ka sebi i videla sam da je skinuo majicu,
Ostala sam bez teksta, gledajući u ekran. Dečko od 22 godine, visok 185 i sa 85 kila, bez majice je izgledao brutalno. Koža mu je bila zategnuta, ramena široka, a stomak ravan i savršeno muški građen. Dok sam ja gutala pljuvačku, on je polako spustio kameru telefona još niže, ka svom struku.
Bio je u onoj istoj sivoj pamučnoj trenerci, ali sada je guma bila spuštena nisko na kukovima. Kroz tanak pamuk jasno se ocrtavala ogromna, debela izbočina koja je već divljala. Izgledalo je masivno, onih njegovih 16 centimetara, ali tako debelo da mi se momentalno zavrtelo u glavi.
