Iskreno, nikada nisam mislila da ću svoje privatne stvari pisati po internetu, niti se ja razumem u ove sajtove i tehniku. Ali, ovo što mi se dešava već danima jednostavno moram da izbacim iz sebe, jer ako ne kažem nikome, eksplodiraću.
Imam 41 godinu. Za svoje godine, malo je reći da izgledam dobro. Zovem se Mira, crnka sam, kosa mi je duga do pola leđa, u licu sam i dalje ona ista lepa devojka, a iako su mi grudi neka klasika, jaka trojka, ono na šta muškarci lude su moje noge i dupe. Znam kako da se prošetam po dvorištu ili ulici u uskim helankama i kratkom šorcu, i svesna sam pogleda koji me prate u naselju.
Radila sam u obližnjoj firmi u kojoj svi nose svoje uniforme, majica mi stoji lepo s obzirom da nemam stomak i vodim računa o liniji, ali su mi zato pantalone uske, kada god prođem kroz fabriku svi mi gledaju u dupe, a meni to godi. Sa mužem mi je seks postao monoton, popne se na mene, i ubrzo svrši, ja ne stignem ni da se zagrejem tako reći, našla sam jednog kolegu sa kojim sam imala odnos nekoliko puta u motelu. Jedno veče smo se vozili kolima i stali na neki parking, i krenuli u akciju, ali su iznenada naišla kola, prepoznala sam odmah kola, bila su kola mog mladog komšije Stefana. Nadala sam se da me nije prepoznao, kada sam stigla kući čekao me je kod kapije, pokazao sliku kola i pitao me da li znam čija su.
Noge su mi se odsekle, a srce je počelo da mi lupa kao ludo. Pogledala sam oko sebe da vidim da li je moj muž negde blizu, a Stefan je samo stajao tu, opušten, sa onim njegovim bezobraznim i slatkim osmehom. Znao je tačno šta ima u rukama. Stefan inače ima 22 godine, visok je oko 185, ima 85 kila, građen normalno i sladak je baš.
“Stefane, molim te, stišaj se, nemoj da nas neko čuje”, šapnula sam, dok mi je pogled sam od sebe skrenuo naniže.
Bio je u nekoj običnoj sivoj pamučnoj trenerci, a u tom mraku, pod svetlom ulične svetiljke, tačno se ocrtavalo koliko je zapravo obdaren. Iako je bio opušten, među nogama mu se videlo something ozbiljno veliko i debelo. Kasnije sam se i uverila – možda nema neku suludu dužinu, onako školski oko 16 centimetara, ali je toliko debeo da ti pamet stane, jedva ruku da sklopiš oko njega. To me je u isto vreme i uplašilo i neverovatno popalilo.
Progutala bih pljuvačku, gledajući čas u sliku na telefonu, čas u njega. Bila sam spremna da uradim bilo šta, samo da moj muž ne sazna. Krenula sam rukom ka ključevima da ga pustim unutra, misleći da ćemo to rešiti odmah u kući, ali Stefan je odjednom sklonio telefon u džep i napravio korak unazad.
Onaj bezobrazni osmeh mu nije silazio sa lica. Pogledao me je od glave do pete, zadržavajući se par sekundi na mojim nogama i uskim pantalonama koje su mi isticale pozadinu.
“Znaš šta, Miro… Večeras žurim, imam neke obaveze”, rekao je tiho, glasom od kog me je prošla jeza. “Ali čujemo se. Zvaću te.”
Okrenuo se i polako krenuo niz ulicu, ostavljajući me da stojim kod kapije kao ukopana. Dok je odlazio, u onoj pamučnoj trenerci otpozadi je izgledao vrhunski. Ako ništa drugo, u glavi mi je bio haos. Ostala sam u potpunom šoku, uplašena šta će biti sutra, a u isto vreme, moram da priznam, neverovatno uzbuđena.
