Sve je počelo prilično glupavo – neki klinci iz bloka, koje znamo godinama, zamolili su mene i moju ženu da glumimo roditelje na žurci koju su spremali. Pozvali su gomilu ribica i utvrdili da se mnoge nećkaju, bojeći se onog što bi se moglo desiti kada u stanu nisu i roditelji. Što me uopšte nije začudilo – nisu to bili neki uzorni klinci, daleko od toga, gotovo svi su bili u navijačkim grupama i bavili se sitnim kriminalom. Ali, znali smo ih od malih nogu, uvek su nam se srdačno javljali, mene su stalno zapitkivali za savete oko kola, motora i njihovog održavanja. A mojoj ženi su se divili jer, iako u godinama, i dalje je bila zgodna i poželjna.
Ne znam zašto smo pristali na takvu budalaštinu – možda zato što moja žena stalno vodi politiku ne zameranja, sa svima treba da budemo dobri, pogotovo sa klincima iz kraja. Uz to, stalno mi je zamerala kako sam nefleksibilan, nepokretan, nikad nizašta nisam spreman, i tako dalje. Bilo kako bilo, te smo se večeri našli u momačkoj sobi u nepoznatom stanu, pijuckajući piće i blenući u film na kompjuterskom monitoru. Ostatak stana, a posebno spavaću sobu, klinci su namenili svojim aktivnostima, za koje su se danima oštrili. Nisu bili bučni, ne želeći da privuku pažnju komšiluka, nije im bilo u planu napijanje i urlanje, kao obično, nego neke malo drugačije radnje.
