Nije trebalo da mu da svoj broj telefona, nije trebalo da obeća da će ostati u kontaktu, nije trebalo da mu da svoje ime. Trebalo je da on ostane samo uspomena, samo san koji je za trenutak postao stvaran, oduzeo joj dah, a onda se poslušno vratio u udoban svet fantazija gde i pripada. Ali on je bio tako šarmantan kada ju je pitao, tako pažljiv prema njoj kada su izašli iz onog bioskopa u kome su učinili nezamislivo, da nije mogla da skine osmeh sa lica. Na kraju krajeva, na neki način je prekinuo njen dugi, dvogodišnji post. I bio pažljiv, čak nežan nakon što su išetali na ulicu iz sale. Zaslužio je da zna njeno ime i broj. Bar je tako tada osećala.
A sada je žurila da stigne u restoran gde su se dogovorili da se nadju. Nije hteo da prihvati negativan odgovor. Uzalud mu je nedeljama objašnjavala da nema hrabrosti da ponovo uradi nešto nalik onome što je sa njim uradila u bioskopu, uzalud mu govorila da ne želi da ga ponovo vidi, da se plaši. Da ona nije žena sklona avanturama. Nije joj verovao, nije je, izgleda ni slušao. Trebalo je da ga ignoriše, da se ne javlja na njegove pozive, da ne odgovara na njegove poruke. Ali nešto ju je teralo da ipak održava kontakt sa njim. Na kraju je sebe ubedila da je jedini način da mu objasni da medju njima više neće biti ničega, da mu izadje u susret i nadje se sa njim u tom restoranu. Tamo će mu sve obrazložiti. Nije želela više da ga vidja. Bio je… suviše opasan za nju. Jer je uspeo da je navede da uradi nešto što nikada nije, nešto o čemu je samo fantazirala. Bio je opasan, nije želela da više išta ima sa njim.
A ipak je otišla kod frizera i obula štikle od devet centimetara za ovaj susret. Ipak je stavila jaku šminku i raspakovala nov parfem za ovo veče. Gledala se u ogledalo i bila ponosna na svoj izgled. Govorila je sebi da će on u njoj videti ozbiljnu, zrelu ženu, ne avanturistkinju željnu opasnosti i rizika.
Kako je samo bio vešt. Kako je vodio razgovor u restoranu tako da se Ema sve vreme smejala, sve vreme se osećajući sjajno. Shvatala je, ponovo je shvatala zašto je baš ovom muškarcu dopustila da od nje dobije ono što ni jedan pre njega nije. Shvatala je koliko je privlačan i šarmantan, koliko dobro miriše i koliko su mu široka ramena. Vlažila je misleći na to koliko mu je veliki ud koji je tako očajnički stezala u bioskopu pre nekoliko nedelja. Shvatala je iznova koliko je opasan. Ali opasnost ju je opijala jednako kao i belo vino koje su pili.
‘Ne, neće se to ponovo dogoditi, ma šta da uradiš’, govorila mu je ali on se smejao. I ona se smejala. Dopustila mu je da je dovede ovamo, dopustila mu je da isprobava svoj šarm na njoj. Samo da bi mu pokazala koliko je jaka.
Ali kada ju je pitao da li je vlažna, usne su joj zadrhtale. Bila je, bila je vlažna, bila je jako vlažna medju nogama.
‘…ne.’ prošaputala je obarajući pogled u svoju čašu. Znala je da ga loše, neuverljivo laže. Znala je da se na njoj vidi da je uzbudjena, da je medju nogama mokra. Znala je da on može da vidi. Da i pored njenih reči, i pored jasne poruke koju je htela da mu prenese, njena želja nije mogla da se sakrije.
