Parking ispred supermarketa. Izlazeci iz auta osetim kako me przi neciji pogled. Okrenem se i spazim tipa naslonjenog lezerno na auto, prekrstene ruke, tamne naocare…ne vidim mu oci ali osecam njegov pogled koji mi oduzima dah. Smeteno zakljucavam auto i krecem ka ulazu okrecuci se jos jednom…naocare skinute…jedan kraj provokativno u ustima muskarca…poluosmeh od kojeg mi prolaze kicmom trnci i oci…prodoran, recit, sveobuhvatan pogled koji kao da me poseduje i koji ne mogu da izdrzim…okrecem se i zurno, klecavih kolena ulazim u supermarket razmisljajuci…”ma ne…nemoguce…da…lici…ma nemoguce!” i totalno pogubljeno koracam izmedju rafova nemajuci pojma vise ni zasto sam dosla, ni sta treba da kupim…
Posle nekog vremena uspevam da se malo saberem, obavljajuci kupovinu na “automatskog pilota” i kako se priblizavam izlazu srce pocinje ponovo da mi tuce kao ludo trazeci pogledom njega na mestu gde je bio…otima mi se uzdah razocaranja kad vidim da ga nema…uf…mesavina nekog olaksanja i tezine koju ne mogu da opisem…ipak mi je krivo…Stavljajuci kljuc u bravu automobila pogled mi privuce papir zakacen ispod brisaca…”Kafic Kobra. 23h” je sve sto pise. U neverici buljim u cedulju osecajuci kako mi obraze obliva rumenilo i srce koje bije negde u grlu…Jbt, sta je ovo…ponasam se kao siparica, ne mogu da verujem…koji mi je… Saberi se, idiote… NIJE On…ma 100%… Davno smo prekinuli da kuckamo…nekako se razvodnjilo…isprecio se neki zid odjednom…i prekinuli smo…ali tako lici na njega…bar sa slike…uh…prestani da razmisljas o tome…to su gluposti…GLUPOSTIII!!!…ubedjivala sam sebe, znajuci u isto vreme da necu moci da odolim izazovu…ne smejuci to da priznam samoj sebi…
Kako je vreme prolazilo, rasla je tenzija u meni… 22:40h…ma MORAM da odem! Tusiranje, biranje sexy vesa i podsmevanje samoj sebi “STA to radis?! A?!”… Oblacim crne svilene carape…namestam cipku drhtavim prstima…bluzica…minic…neee…ipak farmerice…da…ok…jos stiklice i to je to… malo parfema…par poteza sminkom i krecem… 23:10h stizem…Kao magnetom me privlaci njegov pogled…sedi za sankom…skupljam svu hrabrost i prilazim gledajuci ga bez reci dok mi se grlo susi…
– “Kasnis.” kratko je rekao.
Zaustila sam da kazem nesto, ali mi je stavio prst preko usta “Psssst. Idemo?” Znala sam da je ovo poslednji momenat kad jos mogu da se predomislim…ali nije bilo sanse…samo sam klimnula glavom osecajuci skoro istovremeno ruku na mom laktu kako me vodi ka izlazu…ruku neznanca koji je isplutao neke uspomene na jednu usijanu, skoro nestvarnu prepisku sa nekim nepoznatim muskarcem kojem ni glas nisam cula, koga nikad nisam videla uzivo, s kojim se sve zavrsilo isto kao sto je i pocelo…bez logike, bez objasnjenja, bez nekog “opipljivog” razloga…kao novogodisnja prskalica, letele su iskre, gorela je i samo se ugasila ostavljajuci za sobom miris vatre i lepu uspomenu… Dodir ove ruke nisam osecala samo na laktu…kao da je taj dodir sipao neku nepoznatu energiju u mene koja je pocela da se skuplja u donjem delu stomaka najavljujuci plimu uzbudjenja koju nisam ni umela, ni htela da obuzdam…Onaj slabasni glasic koji se javio u mojoj glavi pitajuci me u sta se to upustam sa totalnim strancem, da li sam normalna, da treba da se otrgnem i odem sam bez po muke ucutkala prepustajuci se instiktu koji je upalio sva zelena svetla…sve ovo daje suvise dobar osecaj da bi ista lose moglo da se desi… Razmisljacu o tome sutra…
