Muškarac u bioskopu je gledao u nju, sada je u to bila sigurna. Nije pratio film, gledao je u njene noge. A kada mu je ona uzvratila pogled, to je shvatio kao odobravanje, kao poziv da se premesti na prazno sedište baš do nje.
Srce joj je udaralo toliko glasno da nije ništa mogla da čuje. Film je odavno prestala da prati. Uostalom u bioskop i nije išla zbog filmova, mada to sebi nije otvoreno priznavala. Govorila je kolegama i prijateljicama da joj posle razvoda prija da radi sve one stvari koje nije mogla u braku, da sebi ugađa na sve moguće načine. Da ide u duge šetnje, da sluša muziku koju voli. Da dugo čita. Da odlazi u bioskop, sama, da bi gledala filmove koje je sama izabrala.
Ali dve godine, dve godine, Ema, rekla bi povremeno sama sebi pred spavanje. Pod tušem. U bioskopu, dok bi sedela sama u zadnjem redu. Dve godine. Dve godine sam sama.
Nije znala da može toliko da izdrži bez seksa. Ne da je sebe smatrala nezasitom ili promiskuitetnom, pa za deset godina braka nije ni jednom pomislila da prevari muža iako je njihov seks bio sve ređi i sve manje uzbudljiv. Ali prijalo joj je, svaka intimnost sa mužem joj je prijala čak i kada joj je postalo jasno da je samo ona ta koja se trudi, koja mu ugađa, koja ulaže napor da napravi atmosferu, da upali sveće i pripremi vino, da ga iznenadi novim vešom koji je kupila samo za tu priliku. Govorila je sebi da se na intimnosti mora raditi, da brak zahteva ulaganje.
Govorila je to sve dok joj nije postalo jasno ono što su svi njihovi prijatelji izgleda znali pre nje, ali niko nije imao srca da joj otvoreno kaže. Razvod je prošao brzo, bolno ali brzo i prvih nekoliko meseci joj se gadila i pomisao na seks, na muškarce. Dve godine, dve godine je on jebao njenu najbolju drugaricu, dve godine su se njih dvoje njoj smejali iza leđa. Dve godine.
Dve godine nije imala seks i kada je muškarac u bioskopu spustio ruku na njenu butinu, nije uradila ono što je mnogo puta do tada uradila kada su neznanci pokušavali da iskoriste to što negovana, lepa četrdesetogodišnjakinja u bioskopu sedi sama. Nije ustala i besno istrčala iz bioskopa. Nije zgađena sama sobom otišla kući da se plačući tušira i masturbira pod mlazeviam tople vode.
Nije mu čak ni sklonila ruku. Samo je nastavila da gleda u pravcu platna na kome su se događale stvari koje više nije mogla da razume, da poveže.
On je izgledao pristojno, možda je to bilo ono što je stvari činilo drugačijim, izgledao je pristojno, lepuškasto, koliko je mogla da vidi u mraku. Nije izgledao kao manijak koji spopada usamljene žene u bioskopu. Srce joj je udaralo kao ludo jer, naravno, nije mogla da zna ko je on, kakav je, da li je zaista pristojan ili opasan, ali nije mu sklanjala ruku i kada je počeo polako da se penje uz njenu butinu, da joj zadiže haljinu, okrenula se prema njemu.
Naravno da je bila zbunjena. Naravno da nije znala šta da radi.Nagla se prema njegovom licu, htela je da ga poljubi. Samo joj je to palo na pamet, kao nekoj klinki, kao nekoj srednjoškolki. U tom trenutku, on je uhvatio njenu ruku i položio je na svoje pantalone. Ema se prepala kada je osetila koliki mu je.
