Osvojila me je na prvi pogled, u hodniku škole. Bila je na zameni, ali – do dana današnjeg – ja je nisam zamenio drugom. Ostala je moja najveća ljubav.
Snežana. Vitka, smedja, kestenjastih očiju, zanosnih oblina, uvek u tesnim suknjama i crnim ili tamno smedjim najlonkama. Svakog dana u školi vrebao sam priliku da je vidim, a posle škole drkao i po tri puta na dan. U glavi sam pisao romane o nama – u krevetu, u zbornici … ma, svuda po gradu.
A onda sam završio osnovnu školu. Prvih godinu dana srednje škole sam je nosio u srcu, a onda mi je srce osvojila drugarica iz odeljenja sa kojom sam i izgubio nevinost. Snežana je ostala samo lepa uspomena. Barem je tada to tako izgledalo.
Nakon srednje škole, došao je fakultet, a onda i potraga za poslom. Prvo sam “tezgario” gde sam stigao. Par meseci u ovom selu, par meseci u ovom gradu – na zameni, a onda sam se dokopao i stalnog zaposlenja – u svojoj osnovnoj školi. Moja Snežana je i dalje bila tu. Sada je imala 49 godina, i nešto više kilograma, ali mi je, ipak, srce zaigralo kad sam je video. Sedela je u uglu zbornice i pričala sa koleginicom. Čim sam zakoračio u zbornicu, ustala i krenula ka vratima.
– Dobar dan, nastavnice!
Klimnula je glavom, blago se osmehnuvši. Kako je samo divno mirisala. I te oči …
Prvih par dana se nisam usudio da joj pridjem. Sedeo sam sa mladjim kolegama.
Nakon desetak dana, u zbornici sam ostao sam sa njom i svojim bivšim razrednim. Pitao me je kako se snalazim. Odgovorio sam da je, za sada, sve u redu, mada se još uvek privikavam.
– I meni je bilo tako prvih dana, mada ja sam došla iz druge sredine. Odakle si ti? Uključila se moja Snežana.
– Zar ga se ne sećaš? Mali Pavlović. Vodila si ga na takmičenja, rekao je moj bivši razredni, izlazeći iz zbornice.
– Ne mogu da verujem! Pa, nikad te ne bih prepoznala! Baš si se promenio.
– Godine čine svoje, odgovorio sam.
– Da, samo nekima od nas se to malo više primećuje, našalila se na svoj račun.
Nisam časio časa. Ostali smo sami u zbornici. Išao sam na sve ili ništa.
– Vama ne, draga moja nastavnice. Predivni ste kao prvog dana kada ste došli u ovu školu. Još pamtim dan kada sam Vas prvi put video.
– Hvala ti, Pavloviću. Samo godine su, ipak, ostavile traga.
– Molim Vas, zovite me Mateja. Previše ste mi dragi da bismo bili tako formalni. Nekad sam bio i zaljubljen u Vas.
Spustila je ruku na moje rame, blago stisla i otišla na čas. Malo sam se uplašio da nisam preterao. Bio sam previše direktan.
Ipak, naredni dan mi je dokazao da sam povukao pravi potez.
Sreli smo se na putu do škole. Uhvatila me je pod ruku i tiho rekla “Ne zameraš?” “Naprotiv. Zadovoljstvo mi je.”
Usput smo pričali o sebi i tome šta smo radili od našeg poslednjeg susreta. Rekla mi je da je bila udata, ali se razvela. Sada živi sa ćerkom, ali je ona na studijama. Dolazi često vikendom.
Razgovor smo nastavili na odmoru, pa na putu do kuće, pa sutradan na putu do škole, i tako nedeljama. Postali smo jako bliski. Jednog dana, pozvala me je kući na kafu.
Sedeli smo u kuhinji, pili kafu i pričali. Ipak, šta god da je bila tema, ja sam bio previše opčinjen njom da bih nešto šire rekao. A onda … više nisam mogao da izdržim.
