Sledećeg jutra, čim sam ustao, stigla mi je poruka na Viberu od Marine. U poruci je pisalo: “Dođi kod mene večeras, a ako može neka dođe i tvoja baka”. Znao sam da nije obična pozivnica — kod nje je sve bilo začinjeno nekom tihom vatrom, nečim što se nije izgovaralo rečima.
Kuća joj je bila odmah preko ograde od baka Suzane — doslovno smo mogli da bacimo kamen preko plota, a opet, delovala je kao svet za sebe. Nova i velika. Nju su sagradio njen pokojni otac sa deda Stevom, komšijom koji je bio iznad nas.
Prolazilo je vreme. Pitao sam baku, hoće li ovoga puta ići kod Marine, rekla mi je da će drugi put i da joj nešto nije bilo dobro. Kad sam ušao u Marinino dvorište, video sam kako su se vrata na ulazu kuće otvorila kao da me očekuju, a Marina je stajala iza njih. Bila je u uskoj leopard suknji i košulji koja joj je jedva držala sise. Nasmejala se, a pogled joj je bio nepodnošljivo privlačan.
– “Izvolte u kuću” rekla je tiho, ali sa dozom nečeg što me je istovremeno palilo i vuklo.
Seo sam pored nje, u polutami dnevne sobe, dok je telefon odzvanjao povremeno — stigla je na Marininom telefonu poruka od Tamare i rekla je svojoj mami kako će doći sutra i kako jedva čeka da dođe.
Malo sam razmišljao o tome šta će se desiti kad se njih dve dve sretnu, a ja budem tu, zaglavljen između njih — majke i ćerke, koje ne dele samo krv i gene, već i potisnute želje i tajne.
Sutradan, kad sam šetao po selu, u kasno popodne, čuo sam vrata koja su se zalupila i zvuk koraka po šljunku ispred Marinine kuće. To je bila Marina koja je izašla iz kuće da izbaci đubre u konterjner. Kasnije sam svratio kod nje u prolazu i seo u hladu pod lozom, a ona mi je donela limunadu. Nije bilo najavljeno kada će Tamara tačno stići — ali kad je stigla, nije bilo potrebe da iko išta kaže.
Pojavila se na ulazu u dvorište, noseći majicu na bratele i lepršavu teksas suknjicu. Noge su joj bile duge i pravilne, kao da su crtane rukom umetnika, ali ne krupne kao kod Marine. Tamara je bila tanja, gipka, elastična — kao neko ko još uvek nije potpuno ukroćen, i ko to ni ne želi da bude.
Kosa joj je bila vezana u pletenicu koja joj je padala niz rame, crno-smeđa, blago presijavajuća na večernjem suncu. U očima nije bilo nevinosti — ne one glupe, filmske, izmišljene — već one opasne, tihe, koja zna da igra igru bolje nego što deluje.
– “Zdravo, Dačo” rekla je. Samo sam klimnuo, ali nisam ni pokušao da sakrijem kako je gledam. Njena pojava bila je kao trenutak pred letnju oluju — miris zemlje, blagi vetar, napetost u vazduhu. I znaš da će nešto da pukne.
Marina se pojavila iza nje sa čašama limunade, osmehujući se. Ali to nije bio onaj topao osmeh majke, već osmeh žene koja zna da sve drži pod kontrolom.
Ušli smo svo troje u kuću, a Tamara je sela prekoputa mene. Suknjica joj se zategla dok je prebacivala nogu preko noge. Koža glatka, blago preplanula. Pogledala me pravo, bez bežanja, i onako tiho, više za sebe nego za nas, rekla:
„Oduvek sam volela da dolazim ovde leti. Ova kuća miriše drugačije od skockanog stana.“