Zazvoni tiho na vratima.
Bez čekanja da on kaže “uđi”, vrata se otvore.
Tamara.
Duga crna kosa, naočare s tankim ramom, sako preko bele bluze, suknja do kolena – ali pogledi koje je povremeno bacala ka Anabeli na prethodnim večerama Milovan nije zaboravio. Bila je bistra, tačno, ali u pogledu joj je bilo nešto… gladno.
– Dobro jutro, profesore. Donela sam Vam rezultate analize eseja iz savremene poezije.
– Dobro jutro, Tamara. Ostavi tamo, na sto. I… sedi malo.
Tamara spusti fasciklu, ali ne seda odmah. Posmatra ga. On primeti.
– Umorni ste. Noćas ste… imali posetioce?
Milovan se nasmeje polako.
– Da. Bila je… zanimljiva večera.
Tamara polako sedne, prekrsti noge. Milovan primeti da suknja klizi više nego što bi trebalo. Ćuti.
– Je li bila tu i vaša supruga? Anabela?
Milovan se nasloni još dublje.
– Naravno. Zvezda večeri.
Tamara zastane. Tada progovori tiho, promuklo:
– Ne mogu da prestanem da mislim na nju. Vaša žena je… neobična. Kad sam je poslednji put videla, bila je u onoj crnoj haljini. Nisam spavala posle toga.
Milovan diže obrvu. Klima glavom. Ne govori ništa. Samo pusti tišinu da traje.
– Gledala me je u oči… kao da zna – dodaje Tamara.
– Šta da zna? – upita on.
Tamara ustaje. Polako korača do njega. Nagne se preko stola.
– Da bih je lizala do iznemoglosti, da bih joj zubima skidala čarape, da bih joj svaku bradavicu obožavala kao svetinju. Zna da sam lezbejka, zar ne?
Milovan ne trepće.
– Zna. I… mislim da joj se sviđaš.
Tamara zadrhti. Lice joj se zarumeni, ali ne od stida – već od mogućnosti.
– Da li bi… mogli da je pozovemo večeras? – pita ona tiho, sada sedeći na stolu ispred njega, razmičući kolena, ispod suknje – crne čipkaste gaćice.
Milovan podigne pogled i kaže:
– Zvaću je. Hoćeš da dođeš večeras… da je upoznaš bliže?
Tamara klimne.
– Da. Ali večeras želim samo nju. Ti možeš da gledaš. Ili da snimaš, ako hoćeš.
Milovan se osmehne.
– Večeras… bićeš njena igračka. A ja ću uživati u svakom trenutku.
Tamara uzima njegovu ruku, stavlja je između svojih butina. Mokra je. Bez stida.
– Do večeras, profesore – šapće i izlazi, ostavljajući za sobom miris parfema i mogućnost još jedne noći razvrata.
Milovan se nasmeje. Uzima telefon i piše poruku:
“Anabela, spremi se. Večeras imaš gošću. Tamara hoće da te proba.”
Noć je pala nad Beograd.
Stan profesora Milovana bio je u polumraku, sveće upaljene, vino spremno, a Anabela – obučena u prozirni bodi, bez gaćica, sa halterima i crnim štiklama, ležala je razvučena na kožnoj garnituri. Muzika u pozadini bila je lagana, džezi seks za elitni razvrat.
Zazvonilo je.
Milovan otvara vrata, i tamo je Tamara – crveni ruž, uska haljina i… muškarac pored nje. Visok, crn, lep – ali s kamerom u ruci.
– Ovo je Ivan – reče Tamara. – Moj prijatelj. Rekla sam mu o Anabeli. O svemu. On samo želi da snima. Ne mora da učestvuje.
Milovan se namršti.
– Ne snimamo ništa. Moj dom nije porno produkcija.
Ivan se samo osmehnuo samouvereno.
– Profesore… greh je ne sačuvati ovakav prizor za večnost.
Milovan zatvori vrata za njima, ali ga oštro pogleda.
– Ostavite kameru. Ili odlazite.
