1. NEPRIJATNO SAZNANJE
Mama: „Da, ja sam… izvolite?” – odgovorila sam u slušalicu nepoznatom ženskom glasu.
Psihijatar: „Izvinite što vas zovem ovako rano. Ja sam psihijatar zadužena za studente fakulteta koji pohađa vaš sin. Da li ste slobodni danas da svratite do moje kancelarije, trebala bih da popričam sa vama?”
Mama: „Da naravno, nije problem. Recite mi samo, jel je sve uredu sa njim?” – bila sam pomalo zbunjena. Ne zove vas svaki dan psihijatar da razgovara o vašem detetu.
Psiholog: „Jeste, jeste… ne brinite, ali zaista ne bih preko telefona. Možete li biti tu za sat vremena?”
Mama: „Mogu. Recite mi kako da vas nađem?”
Psiholog: „Treći sprat, kancelarija broj 30.”
Mama: „U redu. Eto me za sat vremena. Doviđenja.”
Presvukla sam se i malo uredila. Ništa specijalno ali nisam htela da idem baš sa svojom raščupanom jutarnjom frizurom. Malo šminke, pantalonice, košulja i kratki sako.
Pre nego što sam izašla, otišla sam i pokucala sam na vrata od sobe da vidim da li mi je sin budan.
Sin: „Uđi mama.”
Mama: „Dobro jutro dragi… jesi se naspavao?”
Okrenuo se ka meni i dalje krmeljivih očiju.
Sin: „… mogao bih još malo… da dremkam. Gde si se ti tako sredila? Zar nisi na odmoru?”
Mama: „Jesam, imam još dve nedelje slobodno, nego imam neke male obaveze u gradu, brzo ću se vratiti. Uzmi nešto doručkuj, i umij to lice ne ličiš na sebe.” – osmehnula sam mu se, poljubila ga u obraz i izašla.
Vozeći se do fakulteta razmišljala sam o čemu bi moglo da se radi. Da li je možda nešto uradio na fakultetu? Odgovorio profesoru, ili opsovao? Ne, to ne liči na njega… Bila sam zbunjena.
Psihijatar: „Dobar dan, stigli ste. Izvolite, sedite molim vas. Može kafica… ili čaj, sok?” – obraćala mi se vedro i sa osmehom.
Mama: „Popila sam kafu jutros, možda samo čaša vode, hvala.” – uzela sam dva gutljaja i nestrpljivo čekala da čujem zašto sam ovde.
Psihijatar: „Dobro. Sada kad ste se smestili želela bih da vas pitam par stvari o vašem sinu. Da li ste primetili neku promenu u njegovom ponašanju u zadnjih par meseci?”
Mama: „Hmmm… pa ne znam. Istina, malo je možda povučeniji, slabije izlazi i manje se druži u zadnje vreme.” – pokušavala sam da se prisetim.
Psihijatar: „Da… ovde vidim da je napuno 18 godina pre par meseci.” – govorila je gledajući u neke papire ispred sebe. – „Rekao mi je da oca nije upoznao?”
Mama: „Tako je. Zapravo ostavio me je kada je naš sin imao dva meseca, tako da se može reći da ga nije upoznao. Otac mu je pobegao je sa mlađom i lepšom… smrad jedan! Ups… izvinjavam se.” – ponele su me emocije.
Psihijatar: „Nemojte se izvinjavati. Mislim, ona je možda bila mlađa, ali lepša? U to čisto sumnjam.” – pogledala me je sa blagim osmehom.
Podigla sam obrve u čuđenju. Nije ovo prvi put da su pohvalili moju lepotu, ali zaista je bilo neočekivano. Sa svojih 45 godina bore su se lagano pojavljivale na mome licu, ali sam se uvek trudila da se “nosim” mladoliko.
Kosu sam od dvadesete godine farbala u tamno crvenu boju, prekrivala mi je ramena u blago talasastoj formi. Tamne oči i usne uvek prekrivene crvenim karminom su se sjajno slagale uz nju.
