Zvala se Mia. Imala je dugu, gustu crnu kosu baš onako kako ja volim. Lepo lice. Ma, šta lepo: prelepo lice! Velike oble grudi, duge lepe noge… ma sve na njoj je bilo lepo. Imala je devetnaest godina, koliko i ja. S tim što je ona upisala fakultet, a ja koji sam jedva izgurao srednju školu, pokušavao sam da pronađem neki posao na gradilištu. Nisam je još poznavao, kada sam se zaposlio na crno na jednom gradilištu. Sudbina je tako htela da njena zgrada bude preko puta gradilišta.
Radno vreme nam je počinjalo u sedam. I dok smo čekali raspodelu dužnosti, ulicom prema obližnjoj prodavnici uputila se ona – Mia. Nema toga ko nije primetio tu divnu devojku u crvenoj haljini, kao da ide na bal a ne u kupovinu. I dok se ona vraćala s dve pune kese, ja sam gurao kolica puna stiropora. Nisam odoleo, prišao sam joj, onako sav prašnjav, i zapitao da li mogu da joj pomognem. S prezirom me je pogledala i okrenula glavu na drugu stranu. To me je jako povredilo. U to se začuo glas poslovođe: Ne zabušavaj! Vratio sam se nazad. Tamo su me čekali ostali radnici koji su ispijali pivo.
– Šutnula te mala, a?
– Ma jok, kaže da joj kese nisu teške… – pokušao sam da se izvadim.
– Ma jes, jes! – smejali su se glasno.
– Ne zabušavaj! – čuo se opet poslovođa, koji kao da me spasao daljeg zafkavanja.
Negde ispred jedanest, Mia je ponovo izašla iz zgrade i zaputila se, sada ne u haljini već u tesnim farmerkama i nekoj slatkoj majci, u neki drugi pravac. Mogao sam samo nagađati kuda ide takva atraktivna devojka kojoj ovaj nadničar ne sme ni prići! Vratila se negde oko četiri popodne. Desetak minuta pre toga meni se završio radni dan, koji i nije bio ograničen, već dok ima posla ti si na gradilištu, kad nema – Voljno! Presvukao sam se. Ni nalik onome od jutros. Gledao sam je kako ide prema zgradi.
– Nema kese, kako ćeš joj sad prići? – zafrkavali su me ostali dok su izlazili sa gradilišta.
Čvrsto sam rešio i pošao da je pratim. Ušao sam za njom u zgradu. Pošla je liftom. Ja sam potrčao stepenicama. Srećom, stanovala je na četvrtom spratu pa sam uspeo da vidim gde izlazi. Ništa. To je dovoljno za početak. Pošao sam kući i u putu razmišljao kako da joj priđem. Vrzmale su mi se po glavi razne kombinacije dok se konačno nisam dosetio jedne. Ali morao sam prvo saznati još nešto o njoj.
Suradan sam otišao negde ispred jedanest jer sam pretpostavio da će opet kretnuti u isto vreme u istom pravcu. I dobro sam pretpostavio. Opet sam je pratio. Izgledao sam sam sebi nekako bedno. Kako me nije sramota da pratim devojku o kojoj gotovo ništa i ne znam. Otišla je pravo na fakultet. Ušao sam i ja za njom. Video sam neke sa kojima se pozdravila i produžila. Opet nisam izdržao pitao sam njih da mi kažu nešto o njoj gledali su me s nepoverenjem i samo su rekli to je Mia, studira ovde, nešto oko menandžmenta. I ni reč više…
Vratio sam se kući potišten. Nisam ni pomišljao da odem na gradilište. S tim je gotovo. Ja sam se, izgleda,zaljubio…
Sutradan sam se malo ranije zaputio ka njenom stanu. Pokucao sam na vrata i predstavio se pravim imenom i prezimenom.
