Moja bivša susjeda Jasna

Otkad znam za sebe, znam i za Jasnu.   Ćerka naših prvih komšija, Zdravka i Milice, je bila čest gost u našem stanu.   Starija od mene četiri godine, neretko je bila zadužena da mi pokazuje matematiku, za koju je bila veoma nadarena.   Zahvaljujući njoj, i ja sam zavoleo matematiku, i učestvovao na takmičenjima.

Vreme je prolazilo, ja sam stigao do puberteta i počeo Jasnu da gledam drugim očima.   Počeo sam da primećujem njene velike grudi, široke bokove i malo veću guzu.   Primećivao sam i njenu dugu, crnu kosu i udisao njen parfem.   Istovremeno, razvijao sam se i ja.   Često me je zadirkivala i pitala za devojke, a ja sam joj stidljivo odgovarao da ih nema još, dok su mi obrazi goreli.   Upisao sam Gimnaziju u našem gradu, baš kada je Jasna upisala fakultet u Beogradu.   Retko sam je viđao, jer je dolazila jednom mesečno, otprilike, i moram priznati, jako mi je nedostajala.

Sećam se, kao da je juče bilo, petak uveče, Jasna došla iz Beograda, pa zajedno sa čika Zdravkom i teta Milicom svratili do nas.   Trebalo je da izađem sa drugarima, ali nisam hteo da propustim priliku da uživam u Jasninom društvu.   Čitave večeri je vladala sjajna atmosfera, sve do trenutka kada je čika Zdravko rekao da ima nešto vazno da nam saopšti.   Krenuo je nesigurno:

 

– Znamo se čitavog života, i.  .  .   Stvarno, ne znam kako ovo da vam kažem.  .  .   Moramo da uradimo tako.  .  .   Ne znamo kako bismo dalje.  .  .

Moj otac je gledao čas u Zdravka, čas u Milicu.   Po njihovim izrazima lica je primetio da je u pitanju nešto ozbiljno.

– Govori, Zdravko, brate! Šta je bilo? – upitao je.

– Mi idemo za Novi Zeland – jedva čujno prozbori Zdravko.

Nas kao da je grom pogodio.   Niko nije progovarao, samo smo razmenjivali zbunjene poglede.   Prvi progovori moj otac:

–  Odakle to, sad, ljudi?

– Već neko vreme pokušavamo, i sad nam se otvorila prilika.   Dobili smo iseljeničku vizu, ovde više ne može ovako.  .  .

– Jasna, a fakultet? – upita moja majka.

– Krenućemo iznova tamo.  .  .   – opet reče Zdravko.

Kada sam shvatio da i Jasna ide, naglo sam ustao i pobegao u svoju sobu.   Bacio sam se na krevet, zagnjurio lice u jastuk i počeo da plačem, da ridam.   Nekako sam savladao taj iznenadni talas emocija, kad sam čuo da se vrata moje sobe otvaraju.   Okrenuo sam se i ugledao Jasnu.

– Poslali su me da vidim da li je sve u redu.

Kada je sela na krevet, pored mene, primetila je da sam plakao.

– Milane, pa ti si plakao?! Nemoj, molim te, i bez toga mi je teško! – reče, i zagrli me.

Osetio sam kako se trese, i zaključio da i ona plače.   Zagrlio sam je jače, sada već potpuno ispravljen na krevetu.   I ona je mene stegla, tako da sam na sebi osetio njene velike grudi.   Prelepo je mirisala, trudio sam se da upijem što vise nje u sebe.   Poželeo sam da je ne ispuštam, da taj trenutak večno potraje.   Tada me je pustila, pogledala i pokušala da se nasmeje:

– Eto, i zbog mene neki momak da zaplače.

I ja sam se nasmejao, već mi je bilo malo bolje.   Gledao sam u nju, i pokušavao da se setim nečeg, da kažem bilo šta, ali mi, jednostavno, nije išlo.   Opčinile su me njene crne oči, pune usne, prelepo lice.  .  .   Gledala je i ona mene.   Stekao sam utisak da i ona želi da progovori bilo šta, ali da ima isti problem kao i ja.   Ćutali smo i gledali se, dok ja nisam krenuo prema njoj, kao vođen nekom silom.   Poljubio sam je u usta i brzo se vratio nazad.   Pogledala me je zbunjeno, širom otvorenih usta.

Please wait...
Možda Vam se sviđaju i ove
guest
0 Komentari
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare

Voliš pisati erotske priče?! Želiš biti nagrađen/a?

X
0
Ostavi svoj komentarx