Moje ime je Nataša i čitajući vaše priče odlučila sam da podelim neka svoja iskustva sa vama. Bez lažne skromnosti uvek sam bila dobra riba i ponosno mogu reći da sam to još uvek, iako sam u drugoj polovini tridesetih.
Ovo što ću vam sada preneti desio se u drugoj godini faksa. Još u osnovnoj sam privlačila poglede muškaraca pošto sam visoka i krupnija od mnogih moji vršnjakinja. Pri tome treba dodati da sam imala sigurno najveće grudi u mojoj generaciji i izgledala sam bar dve godine starije od njih.
Imam crnu, gustu, talasatu kosu koja mi pada na ramena, lepu okruglu guzu i duge noge. Škola mi je uvek išla sjajno od početka do diplomiranja na pravnom fakultetu. Zbog svoje visine brzo sam ušla u košarkaški tim. To mi sada izgleda kao vrhunsko sranje, ali tada mi je bilo najbitnije da sam u prvoj petorci. Treninge i utakmice vodio je profesor fizičkog Rade. Bio je tada na početku četerdestih, sportski građen, pravi difovac i prilično zgodan. Imao je predivnu guzu i nisam propuštala priliku da lagano koketiram sa njim. Rade je imao jak autoritet i sve smo ga slušale. Kao ekipa bile smo katastofalne i retko smo pobeđivali bilo koga. Rade se živcirao i pokušavao da od nas napravi nešto ali nije imao nekog značajnijeg uspeha.
Tog dana igrale smo protiv nekih jadnica i nismo mogle vola da ubodemo. Rade je odlepio na klupi. Na kraju druge četvrtine se toliko dernjao da je svalčionica odzvanjala. Njegova tirada nije dala nikakvog rezultata i izgubile smo sa nekih osamnaest koševa razlike. Nije nam se išlo u svlačionicu na kraju pošto smo sve videle da je žurnim koracima otišao tamo. Prigovorio je svakoj igračici ali meni najviše. Svaki moj pokušaj pravdanja sasekao je u korenu.
“Neću da te čujem.”, rekao je, “Sve možete da idete a ti me Nataša sačekaj u teretani.”
Krenula sam ka tuševima i njegov glas odjekne za mnom kao pucanj biča.
“Gde si krenula?!”
“Pa da se istuširam.”
“Rekao sam ti da me sačekaš u teretani.”
Frknula sam i otišla u teretanu. Teretana nije služila svojoj svrsi. Bilo je to svega. Od gimnastičkih sprava do velikih strunjača koje su se koristile za skok u vis. Sela sam na debelu strunjaču i rašnirala patike. Jedva sam čekala da ih skinem. Bila je subota, na faksu nije bilo nikoga osim nas i nekoliko roditelja koji su u međuvremenu otišli. Čula sam kako odlaze i poslednje suigračice ali Rade se nije pojavljivao. Izula sam patike podigla noge savijajući ih u kolenima. Masirala sam svoja stopala i čekala ga da se pojavi. Bila sam znojava i umorna, tako da je Radetovo ribanje bilo zadnje što mi je tada trebalo. Ušao je sav crven u licu i odmerio me. Gledala sam ga u oči i čekala da progovori ali je nekoliko sekundi bio nem kao riba.
“Objasni mi kako si uspela da promašiš sedam slobodnih bacanja.”
“Ne znam. Zaista nemam pojma.”
“A da vrtiš repom znaš.”
“Molim?”, upitala sam iznenanađeno i nisam shvatala šta hoće da kaže.
“Ne pravi se blesava Nataša.”
Ćutala sam i gledala u njegove oči kao hipnotisana. Nekoliko sekundi kasnije pogled mi se spustio do izbočine na njegovoj trenerci. Fiksirao me je pogledom a ja nisam mogla da skinem oči sa njegovog međunožja. Prišao mi je i uhvatio me rukom za nadlakticu.
Super priča