Sledeća stanica mi je bilo jedno malo mesto pored mora. Sve je bilo podređeno turizmu. Hoteli, pansioni, sobe za izdavanje, restorani, kafići… sve. Mesto je bilo prepuno turista. Sam gradić je bio čudnog oblika, jer je bio dosta dugačak, a uzan. Naime, širina mesta je bila samo tri ulice koje su išle paralelno sa plažom. Posle toga se je izdizalo stenovito brdo sa po kojom kućom u šumici. Ali, zato je mesto bilo dugačko nekih dvadesetak kilometara. Da, ulice su išle duž plaže celih 20 kilometara.
Kladim se da sam bolji u krevetu od tvog muža
Parkirao sam motor ispred jednog kafića. Seo sam u baštu i naručio hladno pivo. Konobarica mi donese pivo i neku malu ćasu sa kikirikijem i ja je upitah da li mi može reći gde da nađem smeštaj za nekoliko dana.
– Vrh je sezone gospodine – reče ona – teško ćete naći smeštaj.
– Znate nije mi bitno kakav je smeštaj, samo da je uredno i čisto.
– Pa ovde na obali je sve puno, jedino da pokušate kod nekog gore na brdu.
– Šta mi preporučujete?
– Krenite ovuda pravo, pa posle crkve skrenite desno uzbrdo. Idite do kraja i sa desne strane je pansion. Zove se „Mama Huanita“. Pristojno je, a i nije skupo. Oni obično imaju mesta u sezoni.
– Hvala – rekoh – i sasuh pola krigle piva u sebe. Mama Huanita, pomislih, pa ja sam u Grčku, a ne u Španiji. Možda i zato nemaju puno posla, što meni odgovara, jer to znači da ima praznih soba za mene. Popih pivo i krenuh.
