Dugo nisam bila sa muškarcem, pa ne znam kako će to ispasti

Približavao sam se granici. Gužva je bila ogromna. Kolona vozila se prostirala kilometrima. Lagano sam se motorom provlačio između vozila i nervoznih turista i ubrzo bio na grčkoj granici. Proceduru sa Grcima sam brzo završio, i uputio se međuzonom ka našoj granici.

Mućaćo dobar si komad

Osetio sam neko muljanje i mučninu  u stomaku. Stao sam u red ispred granice i odjednom me spopala muka. Ostavio sam motor po strani i otrčao do kontejnera za đubre. Tu sam se ispovraćao kao konj. Uopšte mi nije bilo dobro. Tada začuh ženski glas iza sebe. – Da li vam je dobro? – Iza mene je stajala žena policajac u uniformi. Bila je lepa sa plavom kosom, ali meni u tom trenutku nije bilo ni do čega. – Ne. Ali mislim da će mi biti bolje sada… – Pođite samnom. Poslušah je i ubrzo uđosmo u jednu praznu prostoriju. Na sredini su samo bili sto i dve stolice. Ja sedoh, a ona izađe i vrati se posle par minuta noseći čašu vode. – Popijte ovo. Biće vam bolje. U čaši je bila neka šumeća tableta. Sačekah malo da se otopi i popih sve naiskap. Ona je sve vreme sedela ćutke preko puta mene i gledala me. Tableta mi je vidno prijala.

– Mislim da mi je sada mnogo bolje. Hvala. – Nema na čemu. – Nego, mislim da ovako neću moći da nastavim put. Da li ima neki hotel blizu. – Ovaj na granici se još uvek renovira i ne radi. Sledeći vam je u Đevđeliji, ali nisam sigurna da ćete moći voziti do tamo. – Koliko je daleko? – Desetak kilometara, ali sam ja već zvala hitnu pomoć da dođe po vas. Imate neko trovanje, verovatno. I zaista. Već posle pola sata sam ležao u urgnetnom sa prikačenom infuzijom na ruci. Zaspao sam. Jutro. Probudio sam se rano, taman pre nego što je medicinska sestra ušla u sobu. Otkačila mi je infuziju i upitala me kako mi je. – Mogu vam reći da se danas osećam kao nov. – Odlično. Za dva sata će doći doktor u vizitu, i ako je sve u redu pustiće vas kući. Tada se je na vratima sobe pojavila ona. Nisam je odmah prepoznao bez uniforme, nego tek kada je progovorila, poznao sam joj glas. – Dobro jutro. Kako ste danas? – Odlično, zahvaljujući vama. – Nema veze, ja sam samo radila svoj posao. – Možda, ali u svakom slučaju hvala. Samo me interesuje gde mi je motor i kako mogu da ga uzmem. – Šta su rekli kada vas puštaju? – Za dva sata dolazi doktor u vizitu i onda idem ako je sve u redu. – Motor vam je ostao na sigurnom. Na granici. Ja danas imam slobodan dan, pa ćemo nešto iskombinovati. – Super. – Ok. Vidimo se onda za dva sata. Nakon dva sata sam stajao ispred bolnice, zbunjen ne znajući kuda da se uputim. Prvi put sam u ovom gradu, a policajke nigde nema. Videh preko puta kafić i reših da tamo popijem kafu, pa ako se ona ne pojavi da se raspitam i vidim šta ću. Samo što sam iskoračio, začuh glas iza sebe: – Hej, gde ćeš bez mene. – Ja sam mislio da nećete doći. – Taman posla, izvini što kasnim. Malo sam se zanela i nisam gledala na sat. Hajde vodim te na kafu da se iskupim. – A ne – rekoh – vi ste moj spasilac i ja hoću da vam se odužim. Recimo jedan zajednički ručak. Tu smo počeli da se prepucavamo na ulici ko će koga da časti, da bi ona raspravu rešila solomonskim rešenjem: