Približavao sam se granici. Gužva je bila ogromna. Kolona vozila se prostirala kilometrima. Lagano sam se motorom provlačio između vozila i nervoznih turista i ubrzo bio na grčkoj granici. Proceduru sa Grcima sam brzo završio, i uputio se međuzonom ka našoj granici.
Osetio sam neko muljanje i mučninu u stomaku. Stao sam u red ispred granice i odjednom me spopala muka. Ostavio sam motor po strani i otrčao do kontejnera za đubre. Tu sam se ispovraćao kao konj. Uopšte mi nije bilo dobro. Tada začuh ženski glas iza sebe.
– Da li vam je dobro? – Iza mene je stajala žena policajac u uniformi. Bila je lepa sa plavom kosom, ali meni u tom trenutku nije bilo ni do čega.
– Ne. Ali mislim da će mi biti bolje sada…
– Pođite samnom.
Poslušah je i ubrzo uđosmo u jednu praznu prostoriju. Na sredini su samo bili sto i dve stolice. Ja sedoh, a ona izađe i vrati se posle par minuta noseći čašu vode.
– Popijte ovo. Biće vam bolje.
U čaši je bila neka šumeća tableta. Sačekah malo da se otopi i popih sve naiskap. Ona je sve vreme sedela ćutke preko puta mene i gledala me. Tableta mi je vidno prijala.
– Mislim da mi je sada mnogo bolje. Hvala.
– Nema na čemu.
– Nego, mislim da ovako neću moći da nastavim put. Da li ima neki hotel blizu.
– Ovaj na granici se još uvek renovira i ne radi. Sledeći vam je u Đevđeliji, ali nisam sigurna da ćete moći voziti do tamo.
– Koliko je daleko?
– Desetak kilometara, ali sam ja već zvala hitnu pomoć da dođe po vas. Imate neko trovanje, verovatno.
I zaista. Već posle pola sata sam ležao u urgnetnom sa prikačenom infuzijom na ruci. Zaspao sam.
Jutro.
Probudio sam se rano, taman pre nego što je medicinska sestra ušla u sobu. Otkačila mi je infuziju i upitala me kako mi je.
– Mogu vam reći da se danas osećam kao nov.
– Odlično. Za dva sata će doći doktor u vizitu, i ako je sve u redu pustiće vas kući.
Tada se je na vratima sobe pojavila ona. Nisam je odmah prepoznao bez uniforme, nego tek kada je progovorila, poznao sam joj glas.
– Dobro jutro. Kako ste danas?
– Odlično, zahvaljujući vama.
– Nema veze, ja sam samo radila svoj posao.
– Možda, ali u svakom slučaju hvala. Samo me interesuje gde mi je motor i kako mogu da ga uzmem.
– Šta su rekli kada vas puštaju?
– Za dva sata dolazi doktor u vizitu i onda idem ako je sve u redu.
– Motor vam je ostao na sigurnom. Na granici. Ja danas imam slobodan dan, pa ćemo nešto iskombinovati.
– Super.
– Ok. Vidimo se onda za dva sata.
Nakon dva sata sam stajao ispred bolnice, zbunjen ne znajući kuda da se uputim. Prvi put sam u ovom gradu, a policajke nigde nema. Videh preko puta kafić i reših da tamo popijem kafu, pa ako se ona ne pojavi da se raspitam i vidim šta ću. Samo što sam iskoračio, začuh glas iza sebe:
– Hej, gde ćeš bez mene.
– Ja sam mislio da nećete doći.
– Taman posla, izvini što kasnim. Malo sam se zanela i nisam gledala na sat. Hajde vodim te na kafu da se iskupim.
– A ne – rekoh – vi ste moj spasilac i ja hoću da vam se odužim. Recimo jedan zajednički ručak.
Tu smo počeli da se prepucavamo na ulici ko će koga da časti, da bi ona raspravu rešila solomonskim rešenjem:
