– “Deda Milane… vi umete baš lepo da kažete nešto… čak i kad ne treba”
– “A ko kaže da ne treba? Ako čovek vidi nešto lepo, zar nije greh da ćuti, mmm ?”
Nagnuo se malo napred, oslonjen na laktove, oči su mu bile tople, ali nestašne.
Martina je lagano vrtela kašičicu u praznoj šoljici.
– “Aaaaaahh !!!, Kako su debeli ali i nežni Vaši prsti, mmmm” , izustila je tiho Martina
– “Daaaa, mmmm, a tvoja rupica, ti je baš lepa i tesna, video sam je i pomilovao jutros kad si spavala, mmmm !!!”
– “Ufff, što volim kako uzdišeš, i kako crveniš kad sve stidljive devojke kad ih neko pogleda pravo u oči, mmm !!!” rekao je deda Milan , pa se blago nasmešio.
Ona je na to spustila glavu i zaklonila osmeh dlanom.
– “Sad i meni nije dobro…”
– “Znaš šta bi bilo dobro?“ rekao je, ustajući polako. “
– “Štaaa ?, aah !!!”
– “Da legneš malo. Letnje Sunce ume da upeče u glavu, ali tvoja lepota me dodatno peče, mmmm !!!” – uzvikivao je deda Milan, dok je jednom rukom trljao Martininu rupicu, a drugom joj išao preko sisica i milovao ih.
– “A Vi?“ pitala je, poluozbiljno.
– “Ja samo da namestim jastuke… pa ću i ja da prilegnem tu uz tebe.“
Martina je polako ustala. Hodala je uz njega kao da ne zna da li želi da zastane ili da požuri. Ušla je tiho u jednu od soba na prizemlju, a deda Milan je za njom zatvorio vrata bez zvuka.
Na stolu je ostala samo njihova prazna šoljica i poslednji trag sunčevog zraka na staklu, kao zabeleška nečega što se upravo dogodilo, ali se nije izgovorilo.
U sobi iznad, Milica je gledala kroz prozor, sa nekom čudnom mešavinom uzdaha i nelagodnosti.
Deda Milan je pažljivo otvorio vrata sobe u prizemlju, a Martina je ušla pre njega. Svetlo je u sobi bilo prigušeno, samo nekoliko zraka sunca se provlačilo kroz zastore, bacajući duge senke po starim, drvenim daskama poda.
Sedeli su na ivici kreveta, tiho i kao da su tek sada shvatili koliko je to malo mesta za dva sveta koji se privlače, a ipak poštuju daljinu.
Deda Milan je pogledao Martinu i nasmešio se blagim, toplim osmehom, koji je u sebi nosio iskustvo i neku tihovu mudrost.
– “Lepa ti je haljina” rekao je, pomalo nežno, kao da ne želi da prekine tišinu i ponovo krenu da je mazi po nogama.
Martina je spustila oči i lagano se nasmešila, pomalo stidljivo, ali nije htela da pobegne od njegovog pogleda.
– “Baš vam hvala na komplimentima” – reče Martina, pa krenu da mazi deda Milana po leđima.
On se malo nagnuo, druga ruka mu je nehotice dodirnula njenu kosu, pramen koji je pao preko čela. Polako je prstima pomazio, a zatim je poljubio.
– “Lepa si kad se smešiš ovako, tiho… kao da skrivaš neku priču”.
Martina je osetila kako joj je srce ubrzano, ali govorila je tiho, kao da čuva reči od vetra:
– “Nekad su reči suvišne. Kad ti neko donese tišinu, kao da ti daruje ceo svet”, reče Martina pa uzvrati poljubac.
Deda Milan je lagano slegnuo ramenima, i polako je spustio na ležaj, podignuo joj haljinicu,spustio se, raširio joj nogice i krenuo da joj liže pičkicu.
Martina se nasmeši sa blagim crvenilom na obrazima i krenu polako i nežno da uzvikuje.