-’’Ma ti nisi normalan. Ne idem ja nigde nedeljom, pogotovo po ovakvom vremenu.’’- to je bio odgovor.
Setio sam se i Fejsbuka. Na četu mi je uvek odgovarala na poruke. Tu nije mogla da me ignoriše. Tj. Nije htela, sve je Marina mogla. Sneg je neumorno padao,a ja uporno zvao da se vidimo. Jednom sam joj napisao na četu:
-’’Al bi bilo dobro da smo sad na Kopaoniku’’
-’’Bila sam na Kopaoniku’’-rekla je
-’’S kim?’’
-’’Sa drugom’’-odgovorila je
-’’Nije ti drug, sigurno mu se sviđaš’’
-’’Pa sviđam mu se’’
-’’Pa kako onda drug?’’-pitao sam
-’’Pa drug. Otišla sam’’-rekla je i otišla
Došao je i njen rođendan. Sneg se nije predavao, naprotiv, sve je više padao. Čestitao sam joj. Nije mi odgovorila. Nije me ni zvala da dođem. Posle tačno 57 dana dopisivanja na Fejsbuku, slučajno sam oko ponoći ušao na profil. U inboxu mi je bila jedna poruka. Marinina.
-’’E možda sutra popodne da me vodiš negde na sok J’’.
Nisam mogao da verujem. Šta se ovo dešavalo?! Bio sam srećan kao da sam dobio na lutriji. Prvi put posle više od 2 meseca legao sam na spavanje srećan, sa osmehom na licu. Kako li je samo uspevala da izazove takve reakcije u meni? I to posle svega onoga. Ustao sam nešto posle 10 ujutru i krenuo nedugo posle doručka da se probijam po snegu, ka pošti da platim neke račune. Ogromna gužva svugde. Setio sam se jedne male pošte na autobuskoj stanici i zaputio se tamo. Dok sam čekao tramvaj, tačno u podne, pustio sam joj poruku:
-’’ Šta radiš?’’ i vratio mobilni u džep jakne. Nedugo potom začula se zvonjava telefona. Izvadio sam ga i video da ona zove. Javio sam se. To je bio prvi put posle više od 2 meseca da joj čujem glas. Sasvim opušten razgovor.
’’Gledamo li se danas?’’- pitao sam
-’’Gledamo, ako me ne prođe volja’’- rekla je i počela da se smeje.
-’’Da , znam, spreman sam ja na te tvoje promene raspoloženja’’- rekao sam
-’’Bolje da ti kažem iskreno, nego da te lažem nešto. Ja radim do 4 , pa posle toga. Ne izlazim ja više kasno noću , da znaš’’
-’’Kad si mislila, oko 5,6?’’-pitao sam
-’’Da, čućemo se posle’’-rekla je.
Krenula je moja odiseja po gradu, koji je bio u haosu, neprohodan i prekriven snegom. Plaćeni računi, obišao par radnji, pokupio auto, smislio šta da obučem. Svratio sam i do poliklinike, da se javim bivšoj šefici. Ko god me je video od tih ljudi, koji su me poznavali,prokomentarisao je da sam bled kao krpa. Istina je da sam bio prestravljen. Sav prebledeo. Toliko sam želeo taj susret s njom, a sad kad je došlo do toga, nisam znao šta da radim. Taman kad sam došao kući i počeo da se spremam za taj dugo očekivani sastanak, javio se brat od tetke. Morao sam da odem da pokupim njegov auto od majstora. Još jedna blokada na putu do Marine. Kao da se i nebo urotilo protiv mene. Jedva sam se probio kroz sneg, i uspeo da se vratim nazad, sve za kratko vreme. Makar je bela napast prestala da pada na par sati. Moglo se bar malo prodisati, i kolima voziti. Nešto posle 5 sati, Marina je pustila poruku:
-’’Na šišanju sam, kad tebi odogovara? Gotova za sat vremena.’’
-’’Taman tako’’-odgovorio sam, i počeo zapravo da verujem da ćemo se ponovo videti.
