Trza me za ogrlicu, svlaci nimalo nezno sa kreveta vodi ruku vezanih za vrat u puzecem stavu do jarca za kaznjavanje. Odvezuje me nakratko, da bih uzjahao gredu, ponaosob vezuje mi cvrsto ruke i noge za noge jarca, takode i struk „da ne bih slucajno pao“ (koliko divne ironije). Stavlja mi stipaljkice na samozatezanje ria sisice i spaja ih odmah ispod grede. Cep mi je u ustima, sve je vec spremno. Uzima bic i njime gladi moje uzdrhtalo zeljno telo. Uziva da me muci samom pozicijom i iscekivanjem kazne (ponekad me tako ostavi i vise sati da cekam i da strepim). U ruci joj je bic palica, ali kao da to nije dovoljno, uzima gumeni devetorepi bic. Ne, opet se predomislila, ne zeli da mi njime priredi zadovoljstvo. Uzima pleten bic sa 6-7 slobodnih krajeva duzine dvadesetak centimetara, na cijem su kraju vezani cvorici.
Osinula me ovim bicem od plastike, jako. Ostao sam nem. Jos jednom. Cutim i dalje. Zamahnula je malo jace. Lagani uzdaih zadovoljstva oteo mi se sa usana.
– Tako, robe moj, budi dobar, pa ces slusati i muziku!
Kolikoje predivna moja gospodarica, tj.. rodjena za svoju ulogu. Koliko tu ima u njenim recima velicanstvenog sarkazma. Ali, ja to volim inao znam da sada nastupa onaj pravi bol. Muzika se vec razleze, a prvi jaci i ciljani udarci padaju po levoj polovini guze, precizni, brzi, odsecniji. Desnu stranu mi miluje, po levoj padaju udarci. Pokusavam da joj dam do znanja da malo napravi pauzu, pokusavam da vristim, ali ne cuje se nista osim glasne muzike… ‘I’rzam se nekontrolisano, ali samo gornjim delom tela, jedinim kojim mogu, a moje sisice bivaju povlacene i stiskane sa svakim trzajem; to me uzbudjuje, ali nemam vremena da osetim i zadovoljstvo. Sada „milovanja“ padaju naizmenicno, ne takojako, ali kontinuirano i brzo, sitno.
Najzad, posle tridesetak udaraca moja premila mi dozvoljava da se malo odmorim – ali u medjuvremenu sara po meni onim bicem, kojim mi je vec puno bola zadala, moram ga ljubiti, tj. maziti licem a kasnije i ljubiti. Nastavlja da me mazi svojim rucicama u crnim koznim dugim rukavicama po bedrima, medjunozju. Polako se uzbudjujem, ona ubrzava ritam, stipka me, stiska, ima je svuda po mom telu, lepo i umetnicki nasaranom, obelezenom samo njenom rukom…
Ipak odlucuje da ovo ne pretvori u zadovoljstvo za mene. Posle zadatih jos dvadesetak udaraca preciznih i brzih, moje telo je postalo super osetljivo, probudjenih i najsitnijih cula i osecaja, kao ustreptala harfa.
Ostavlja me da se odmorim, citav minut… Za to vreme uzima onaj divni gumeni devetorepi bic i progovara:
– Dobices jos samo dvadeset!
Time postize drugaciji efekat. Zahvalno klimam glavom, srecan sto je kraj (za sada) blizu ali i strepim i nesvesno moram da brojim udarce.
I ona se malo odmorila i mogla je sada da ukrasi svoje delo. Stoga sledecih desetak udaraca mi je zadala po celom telu (sto nije bilo, tesko imajuci u vidu devet dugih pera ovog bica). Ostalo je jos samo deset. Skida mi cep sa usta i naredjuje da ljubim ovaj bic i da ga lizem, a zatim i da se zahvalim za svaki sledeci udarac koji mi bude zadala, jer ce se zaista potruditi da to posteno uradi. Oh boze! Kako je volim! Volim je sto je tako divno sarkasticna i mastovita i nestasna (rekao bih bezobrazna i pokvarena, ali gospodarica to ne moze da bude, njoj je sve dozvoljeno). I)a, napomenula mi je, za svaki udarac za koji se ne zahvalim dobicu dva nova.
