Baš neispavana, izlazim iz kuće i krećem u školu, 4. sam srednje, napunila 18 godina, još se nisam privikla na rano ustajanje posle letnjeg raspusta. Stotinak metara od kuće staje auto i otvara se prozor.
„Hajde mala da te odvezem do škole.”
Da to je on, čovek koga sam vrlo često viđala u obližnjem kafiću gde sam uglavnom sedela sa društvom. „Hvala, pešaka ću.”
„Hajde upadaj.”
Sva zbunjena, jer taj čovek me je upadljivo gledao a par puta mi je kroz smešak i namignuo, obično kada izlazi iz kafića, dosta je stariji od mene, sigurno je imao preko 45 godina…
Ušla sam u kola. „Ja sam Ivan.”
„Ja sam Aleksandra.”
„A kako te zovu Aleksandra?”
„U društvu Ikica.”
„Lepo i ime i nadimak.”
„Hvala.”
„Ja bih da te odvezem u školu a ne znam ni u koju školu ideš.”
„U gimnaziju.”
„Koja si godina? “
„Maturantkinja.”
„Ooo, baš lepa devojčica u lepu školu.”
„Hvala.”
„Ti mala samo ‘hvala’ pa ‘hvala’, ništa drugo.”
„Pa šta da kažem?”
„Mi se znamo.”
„Pa viđala sam Vas u kafiću.”
„I ja sam primetio lepu devojčicu.”
„Hvala, nisam baš toliko lepa.”
„Ja sam rekao da jesi, a ja to i malo bolje znam od tebe.”
„Pa dobro, ako Vi tako kažete.”
U blizini škole zaustavlja auto, iz kasete izvadi, odmah sam videla da je lepo upakovana čokolada, namignu mi.
„Ovo je za tebe Ikice.”
„Za šta to?”
„Zato što si lepa i slatka kao i ta čokolada, Uzmi.”
Opet sam zbunjena, kao i sve ovo vreme od kada sam ušla u kola, ali sreća je što je škola blizu pa smo brzo stigli. Pružila sam ruku i uzela.
„Hvala.”
„Opet ‘hvala’. Pazi kako otvaraš, unutra je ceduljica.”
„Kakva ceduljica?”
„Hajde videćeš, nije potrebno da ovde sediš više u kolima.”
Otvaram vrata i izlazim, pošla sam da kažem hvala, ali rekoh doviđenja. „Doviđenja Ikice.” Ubacila sam čokoladu u tašnicu sa sveskama. U školi sam polazila nekoliko puta da je otvorim, ne zbog čokolade već zbog te cedulje, ali nisam imala hrabrosti. Razmišljala sam o tom čoveku, misli su mi se mutile, ništa mi nije bilo jasno, njegove namere su mi se na momenat činile jasnim, ali… Pojma nemam.
Došla sam kući, pozdravila se sa mamom, otišla u sobu i konačno polako otvorim ukrasni papir, izvadim čokoladu i malu ceduljicu.
„Nazovi posle 19 časova. 064/1… čokoladu ne moraš pojesti baš celu.”
Ne znam kako sam se osećala ali kroz mene je prolazilo nešto čudno, pitanja su navirala. Ko je taj čovek, šta hoće? Dobro izgleda, ali dosta je stariji, verovatno je i oženjen… stvarale su mi se slike pred očima iz kafića vidim kako mi se nasmeši i namigne… Nemam hrabrosti da se javim, ali osećam da to želim.
Prošlo je sedam sati. Donosim odluku i pišem poruku: „Hvala za čokoladu, ali mi je neprijatno.”
„Nema razloga, ako ti je neprijatno da se javiš, izađi u pola devet na isto mesto kao i jutros.”
Oko mene se sve okreće, haotično razmišljam o svemu i svačemu… ipak nešto jače odlučuje… krećem…
Skoro na istom mestu kao i jutros, zaustavlja se auto i ja ulazim i sedam. Baci mi kosku, ja odgovorih. „Ćao Ikice.”
„Ćao.”
„Bio sam u pravu jutros.”
„Za šta?”
„Kada sam rekao da si lepa i slatka, sada kažem i pametna devojčica.”
„Ne znam, to Vi kažete. Znamo se iz kafića.”
