– Izvolite – reče ona nežnim glasom.
– Treba mi Andrea… – rekoh ja.
– Ja sam, izvolite.
– Uputila me vaša rodjaka Bibi. Treba mi soba na par dana.
Ove moje reči na nju ne ostaviše nikakav utisak. Jednostavno se okrenula, skinula ključ sa zida, spustila ga na pult i gurnula mi knjigu da se potpišem. Stvarno sam bio umoran za bilo šta, te uzeh ključ i izadjoh napolje.
Soba je bila mala, ali čista i uredna sa velikim krevetom na sredini. Bacio sam sve sa sebe i uputio se u kupatilo.
Iznenadjenje…
Kupatilo je bilo ogromno i sa velikom kadom. Brzo sam pustio vodu da se puni kada i raspakovao stvari iz torbi za koje sam mislio da će mi trebati ovih par dana. Odvojio sam prljav veš, sa namerom da kasnije nadjem neku perionicu.
Kada je već bila puna. Ušao sam lagano u toplu vodu koja je delovala kao melem na moje telo. Pripalio sam cigaretu i zavalio se da se malo opustim. Samo što sam popušio cigaretu i počeo da kuntam neko zalupa na vrata.
Nemoguće. Ovde nikoga ne poznajem. Mora da je neka greška. Medjutim, lupanje se i dalje nastavi. Neka lupa, shvatiće da je pogrešio ili će pomisliti da nema nikoga i otići.
Avaj, taj neko je bio ili vrlo uporan ili lud. Lupanje se sada još više pojačalo. Izašao sam iz kade i osvrnuo se oko sebe da dohvatim peškir. Medjutim, peškira nigde nije bilo. Krenuo sam tako go i mokar psujući na sav glas do plakara da tamo pronadjem peškir, medjutim, i tamo ga nije bilo. Neko je i dalje uporno lupao na vratima. Dohvatio sam neku moju majicu, ovlaš je obmotao oko struka i otvorio vrata.
Na vratima je stajala ona. Prelepa Andrea sa gomilom peškira u rukama.
– Izvinite, spremačica nije stigla da vam ostavi čiste peškire…
– Hvala – rekoh ja i pružih ruku da ih uzmem. Taj pokret rukom učini da mi se majica kojom sam bio opasan izmakne i padne na pod. Sada sam stajao skroz go i mokar ispred nje držeći u jednoj ruci krajeve peškira koje je ona držala u naručju.
– Uh, izvini… – rekoh zbunjeno otimajući joj peškire iz ruku i stavljajući ih ispred sebe. Pokušavao sam da sakrijem svoj ponos.
Ona me je pre toga odmerila od glave do pete, značajno zadržavši svoj pogled na moje medjunožje.
– Lepo – tiho je izustila, okrenula se i otišla ka recepciji.
”Lepo?” pomislih zatvarajući vrata za sobom, znači da imam neke šanse. Vratio sam se u kadu i nastavio sa svojim oporavkom.
Veče. Pretoplo. Otišao sam do restorana u kome je radila Bibi i za večeru pojeo samo sladoled. Od vrućine mi se nije ništa jelo. Toliko je bilo toplo i neka zapara, da sam rešio da se vratim u sobu. Kupio sam uz put dovoljnu količinu piva i uputio se ka motelu.
Ušao sam u sobu i odmah otvorio jedno pivo. Pustio TV tek da nešto galami po sobi i osvrnuo se oko sebe, tražeći frižider da strpam ostalo pivo. Ne mogu da verujem. Nisu imali friz. Već me je hvatala muka od pomisli na mlako pivo. Ja sam pristalica one krilatice da je: ”Najgora kombinacija za jednog muškarca, toplo pivo i hladna žena”. U životu uvek treba da je obrnuto.
Izašao sam iz sobe i uputio se ka recepciji da pitam Andreu, gde i kako mogu držati pivo hladnim. Ušao sam unutra i zatekao je kako nešto piskara.
