Route 66 prolazi kroz državu Texas njenim severnim delom koji je ujedno i najuži. Velike vrućine, zamor i dosta loša deonica puta prepunog rupa su me dobro izmorili. Zato kada sam ušao u grad Amarilo, rešio sam da tu provedem par dana i dobro se odmorim. Inače to je grad na severu Texasa, sa svim osobenostima te države, kao i puta koji prolazi kroz njega.
Provozao sam se malo kroz grad, čisto da razgledam i da ga malo bolje upoznam. Skoro svaki muški stanovnik ovog grada je nosio kaubojski šešir na glavi. Nakon pola sata vožnje i razgledanja, naleteo sam na jedan bar sa lepom baštom. Parkirao sam motor i seo u hladovini bašte. Naručio sam hladno pivo da sperem prašinu iz grla koju sam tokom puta nakupio.
Prvo pivo sam otresao odjednom, naručio drugo, i zavalio se da kuliram. Verovatno zbog velike vrućine, a i činjenica da je bila sredina dana, bašta je bila poluprazna.
Pažnju mi je privukla jedna kosooka lepotica koja je sedela sama na par stolova od mene. Delovala mi je prelepo sa tim malo zakošenim okicama i ravnom smedjom kosom koja joj je padala do ramena. Pila je neki sok i zamišljeno gledala negde u daljini. Ono što mi je privuklo pažnju kod nje je njena uniforma. Ja se inače palim na ribe u uniformama, naročito na medicinske sestre. Ova devojka je nosila neku uniformu za koju nisam mogao da pretpostavim čija je. Možda je radila i u nekom restoranu ili slično. U Americi je jako u trendu da svi zaposleni u jednoj firmi nose istu uniformu, najčešće sa logom firme u kojoj rade.
Iako mi je mala privukla pažnju, nisam imao ni snage, a ni volje da je startujem. Naročito, jer je svojim pogledom odavala osobu koja je opterećena nekim problemima. Ubrzo je ustala sa stola, ostavila pare ispod pepeljare i otišla ulicom.
Nakon pet minuta sam ispijao svoje treće pivo i već zaboravio na nju.
Prošlo je više od dva sata kako sedim u bašti i počeo sam da osećam kako me četvrto pivo već polako hvata. Rešio sam da se raspitam za neki hotel, dok sam još u stanju da vozim motor. Kasnije mogu da razmišljam o nekom provodu i pijanstvu. Pozvao sam konobaricu da platim i pitam je za smeštaj. Ona dotrča sva nasmejana.
– Izvolite – reče ona.
– Da platim, i treba mi informacija za neki smeštaj na par dana.
– Nastavite ovom ulicom pravo i na kraju sa desne strane je dobar motel.
– A hotel, nemate hotel? – upitah ja.
– Verujte mi da je taj motel bolji od mnogih hotela. Tamo mi radi rodjaka i znam da je super.
– Rodjaka…
– Da. Zove se Andrea. Recite da vas je poslala Bibi i daće vam super sobu.
– Hvala. – rekoh i ustadoh sa stola ostavljajući dobru napojnicu.
Seo sam na motor i za tili čas bio ispred motela. Bio je to klasičan američki motel. Jedna velika niska dugačka prizemna zgrada sa puno vratiju kroz koje se ulazilo direktno u sobu. Spolja je izgledao sredjeno i novo. Parkirao sam motor i ušao kroz staklena vrata na kojoj je pisalo ”Office”. Prišao sam pultu i lupio po zvoncetu. Uskoro se iz zadnje prostorije pojavi ona. Devojka iz bara gde sam do malopre sedeo. Stajala je nasmejana u uniformi ispred mene. Ni traga onom zabrinutom pogledu iz bašte restorana.
