– Izvolite – reče ona sa osmehom koji je krasio niz prelepih belih zuba.
– Da pogledam…
– Da li vas nešto konkretno interesuje? – upita ona.
– Pa… recimo nešto za bajkere…
– Imam – reče ona i čučnu iza pulta. Široka haljina joj se zateže i pokaza mi obrise prelepe guze – uglavnom ovo kupuju bajkeri…
Stavila je na pult jednu kožnu torbicu. Bila je to torbica koja se mogla pričvrstiti za rezervoar na motoru i služila da se u njoj čuvaju stvari koje su neophodne da budu pri ruci. Poput dokumenta, novca, cigareta…
– Vidiš, to bi mi moglo biti korisno… – rekoh ja.
– Da… imamo i u drugoj boji, ako vas interesuje…
– Ne. Crna mi odgovara, takve su mi i bisage na motoru.
– Izvolte. Da zapakujem?
– Ne treba – rekoh ja i posegnuh za novcem. Tada mi se otvori raskopčana košulja i Indijanka ugleda drveni medaljon koji mi je dala Debela Beti.
– Odakle vam taj medaljon?
– Od jedne poznanice…
– Poznanice? – zagonetno me pogleda.
– Da. Što?
– Taj se medaljon mora zaslužiti…
– Kako?
– Pa vi mi recite. Kad ga nosite morate da znate kako ste ga zaslužili…
Nagnuo sam se preko pulta, pogledao levo desno da nas neko ne vidi ili čuje i tiho joj šapnuo na uvo:
– Zadovoljio sam jednu ženu… – i odmaknuo se nazad.
Indijanka se malo zacrvene, pogleda u pod i reče:
– To je amajlija za sreću… Obično je žena daje muškarcu da ostane jak i hrabar. To je amajlija iz mog plemena… A izmedju ostalog se daje i zbog toga što ste mi vi rekli…
– A kako ja mogu da dobijem takav medaljon od tebe, a da ne moram da ga kupim?
– Gospodine… – reče ona prekorno i lagano me lupi po ruci. – To treba zaslužiti…
– Pa na koji način? – uporno ću ja.
– To muškarac treba sam da otkrije…
U to naidjoše neki turisti i počeše da gledaju suvenire. Napravila se je gužva i ja se okretoh i odoh. U medjuvremenu mi je motor bio gotov i ja se vratih u hotel. Torbica na rezervoaru mog motora je ležala kao salivena. Bar ću imati neku uspomenu na nju, ako ne mogu da je imam.
Ostavio sam motor na parkingu hotela i krenuo u potrazi za hranom. Ubrzo sam naišao na neki restoran koji je spremao pileću hranu i reših da se počastim jednim reš pečenim krilcima. Sačekao sam da bus prodje pa da predjem ulicu kako bih ušao u restoran. Tada iz busa izadje ona, Indijanka.
– Zdravo. Mi se ponovo srećemo – rekoh ja sa najboljim osmehom na licu.
Prvo me je malo zbunjeno pogledala, pa kad me je prepoznala javi se.
– O zdravo.
Bila je obučena sada u crvenoj košulji nehajno raskopčanoj. Ispod su se nazirale njene male ali prelepe sise. Dole je nosila belu suknju do kolena koja joj je isticala vitku i vrckavu figuru.
– Gotov posao za danas – rekoh ja tek da bih nešto rekao.
– Da. Krenula sam kući.
– Da li ću biti bezobrazan ako vas pozovem na večeru?
– Molim?
– Prvi put sam u gradu i ne poznajem nikoga, a ne bih voleo da jedem sam – udario sam na njeno sažaljenje.
– Što da ne. – reče ona – ionako nemam obaveza.
– Da li bi htela piletinu, ovde preko puta?
– Znam za jedno bolje mesto…
– Vodi me.
Nakon par stotina metara ušli smo u jedan fin restoran. To je bio jedan od onih gde se služilo sve i svašta pod imenom ”domaća kuhinja”. Hrana je bila ukusna i obilna. Uz klopu i cugu mi smo se malo bolje upoznali. Indijanka se je zvala Rebit (iliti Zečica) što joj je jako pristajalo, naravno ne plejbojovski. Delovala mi je kao neki nežni mali lepi zekonja. Živela je od nekog indijanskog novčanog dodatka i te male radnje za prodaju suvenira.
