Marina… Upoznao sam je jednog vrelog julskog popodneva, radeći na koncertu. Bila je na ulazu do mene. Odmah me je oborila s nogu. Crna kosa koja joj je jedva dodirivala ramena, bela put, zgodno telo, lepo lice, i oči, ah kakve predivne, hipnotišuće oči… Čim sam je ugledao, izgubio sam tlo pod nogama, i nervirao se što nije na mom ulazu. Nije, međutim bio problem upoznati se sa njom.
Bila je tiha i nenametljiva, ali pristupačna i bez nekog ratobornog stava, kao što ga ima većina devojaka koje ’’’drže do sebe’’. Uhvatih je na tren u prolazu i čim sam je pitao za ime oduševio sam se! Lepo ime, za mene najlepše, odmah je u meni pobudilo uspomenu na prvu simpatiju. Samo sam izgovorio ’’uh’’. Nasmejala se i nastavila dalje.
Posle sat, dva pitao sam je sta je u horoskopu. Kad je odgovorila vodolija, samo sam ponovo prokomentarisao ’’uh’’, ovaj put još glasnije. Najveće zavodnice, ali ubedljivo, i još jedna probuđena prijatna uspomena. Već sam bio gotov, zaljubljen na prvi pogled. Da li da pobegnem bez reči i nikad je više ne vidim ili da pokušam da izmamim osmeh, broj telefona, bilo šta?
Nisam više imao taj izbor, već sam bio paralisan, mogao sam samo da obigravam oko nje i da tražim bilo kakav pristup tom neodoljivom biću koje se , ne znam kako, stvorilo nekoliko metara od mene. Pogubio sam se, više me nije bilo briga ni za šta, adrenalin me je ozbiljno udario, što mi je dalo neviđenu hrabrost.Ko zna kako, seo sam pored nje i započeo neobavezan razgovor. Saznao sam da uskoro ide na more, i da neću imati mnogo vremena ako hoću da je vidim pre toga.
U prvom trenutku, nisam imao hrabrosti da joj zatražim broj telefona, ali kada je krenula kući, a ja morao da ostanem, adrenalin je ponovo učinio svoje.
-hoćeš da mi daš broj?
-аjde
Nisam mogao da poverujem ni u jedno ni u drugo. Ni da sam je pitao, ni da mi je potvrdno odgovorila! Uzeo sam mobilni i brzinom svetlosti upisao njen broj. Posle nekih pola sata, krenuo sam kući. Dok sam stigao do autobuske stanice, kolena su mi već uveliko klecala. Smirio sam se usput i došao kući, sav pogubljen. Znam da kažu da ne treba odmah zvati devojke, slati poruke itd.
Ali nisam mogao da izdržim, a znajući da za koji dan putuje na more, to osećanje je bilo još jače. Izdržao sam samo 1 dan. Već prekosutra sam je zvao da se vidimo, naravno nije uspelo, možda i bolje što je tako ispalo. Ne vredi ništa počinjati pred more, i bolje. Očeličen brojnim prethodnim neuspesima, naoružao sam se strpljenjem. Ima šanse, ne bi mi dala broj tek tako. Čekao sam pune 2 nedelje, da joj ponovo pustim poruku. Po odgovoru bi se dalo naslutiti da je oduševljena što sam je se uopšte setio, a kamoli da je zovem da se vidimo.Ni sad nije bilo lako, potrajalo je 15ak dana. Jedno viđanje, pa još jedno i već smo bili u zagrljaju. Smuvali smo se, ja sam tih dana bio u ekstazi, a ona…osim svog čuvenog, radoznalog, probijajućeg pogleda, delovala je vrlo mirno, kao da je sve već unapred znala. Takvo samopouzdanje i stav još nikad nisam video! Samo sam se još više oduševio.
Pošto je 1/1 valjda sledi i nastavak. Ovo do sad odlično.