-dokle?-pitao sam
-nećeš znati, to ću ja da odlučim, u tome je i stvar. Da vidimo da li si zaista moj kao što pričaš.
-u redu-rekao sam
Ugasila je svetlo bez reči i legli smo da se naspavamo posle te čudne i preduge noći. U početku sam mislio da neće dugo izdržati. Prevario sam se. Prošlo je prvih mesec dana. Uzalud sam je spopadao. Ostala je čvrsta kao stena i još više me izluđivala. Tolika tvrdoglavost. Potpuno neverovatno. Prošao je i drugi mesec. Pa treći. Skoro da nije davala ni da je dodirnem, a ja sam sve više i više ludeo. Koliko je sve lako podnosila…
Krenuo je i četvrti mesec. Sad je već postalo mnogo teško. Počeo sam stalno da je pritiskam, da pretim da ću naći drugu, da ne mogu više da izdržim.
Nije vredelo, ostajala je hladna na sve što sam govorio. Znala je da svoje pretnje neću ostvariti, znala je koliko sam zaluđen njom. Više je sve postalo dosadno. Nakon nešto više od 4 meseca dogovorili smo se da svrati do mene da provedemo veče zajedno. Mrzelo nas je da izlazimo, iako je bio petak, hteli smo da budemo sami uz TV, a i bio sam sam kod kuće.
Ostavio sam joj ulazna vrata otključana, da ne bih jurcao niz stepenice iz svoje sobe sa sprata da joj otvorim. Očekivao sam da će doći na vreme, oko 8 uveče, jer nikad nije kasnila. Ali nešto nije bilo u redu. Sa pola sata zakašnjenja, ušla je u moju sobu. Očekivao sam da će biti u nekom opuštenom izdanju, farmerke, trenerka ili tako nešto slično, za taj neobično topao decembarski dan-napolju je bilo čak 19 stepeni. Sedeo sam u kožnoj fotelji, i na moje zaprepašćenje, ušetala je skockana od glave do pete! Crna, uska, pripijena mini haljina, crne čarape, roze cipele, izfrizirana, ošišana na paž, njena prepoznatljiva crna kosa, našminkana, njene čuvene krupne oči… Blenuo sam u nju kao da je prvi put vidim, vilica mi je ispala. Ne pamtim da se ikada tako namontirala, nije imala običaj to da radi, nikada je nisam video u takvom izdanju. Samo što je nisam pitao da se uda za mene, ali nisam mogao ništa da izustim. Osmeh mi se razvukao na licu.
-večeras ću imati seks-rekla je
Stresao sam se od uzbuđenja i rekao
-konačno!
-ne sa tobom-kratko je rekla
Zaledio sam se!
-da li si ti normalna?
-nemoj praviti scenu-rekla je
Ja nisam mogao da dođem sebi, jedan šok za drugim! Nisam mogao ni da se pomerim, ruke su mi pale sa strane i počeo sam da se preznojavam. Toliko sam pobesneo da sam hteo da je ispljujem i izvređam kao nikoga do sada, ali reči nisu izlazile iz mene. Pomislio sam da možda sanjam. Nekako sam skupio snagu da podignem levu ruku i 2 puta se uštinem, da bih shvatio da sam, ipak, budan. Još uvek nisam bio ni blizu da dođem sebi, a usledio je novi šok! U sobu je ušao Miloš, dečko moje najbolje drugarice Marije! Isti onaj par s kojim smo se družili. Marina mu je uputila najđavolskiji mogući pogled, nešto između osmeha i mačjeg pakosnog pogleda, ma to se ne može ni opisati! Potpuno sam bio paralisan.
-jesi li zaključao ulazna vrata?-pitala ga je opuštenim glasom
-jesam-rekao je
-dobro, niko nam neće smetati da ovo odradimo-odgovorila je
Pošto je 1/1 valjda sledi i nastavak. Ovo do sad odlično.