Tišina je zavladala prostorijom, svi su razmišljali o tome. Srce mi je bilo u grlu, jer nisam mogao da se otmem utisku da je ovo trenutak kada se sve može promeniti. Ali, da li smo spremni? Da li je to stvarno ono što želimo?
Na kraju je prevladalo ono što nas je povezivalo, duboko poštovanje za međusobne granice. Nismo išli dalje, ali svi smo bili svestan da su se noćne razgovore i ti pogledi neizbrisivo upisali u našu dinamiku. Iako smo napustili njihov dom s pitanjima u glavi, nije bilo stresa ni griže savesti, samo intenzivno razmišljanje o tome šta znači biti u vezi, o ljubavi, o strastima koje se ne mogu uvek kontrolisati.
Na putu kući, dok smo se držali za ruke, Nadin i ja nismo izgovarali mnogo reči. Ali bilo je jasno, noć je ostavila tragove u našem odnosu. Razmišljali smo, možda previše, o tome šta bismo učinili kad bi granice bile potpuno izbrisane. Da li bismo uživali u toj slobodi? Ili bi nas to odvelo na nepoznati teren?
Bilo je to veče koje je podiglo pitanje: da li granice ljubavi zaista postoje, ili su samo iluzija koju stvaramo da bismo se osećali sigurnima?