Brzo sam izgovorio tu recenicu koju sam ponovio u sebi milion puta. Pogled mi je bio na podu, nisam mogao da pogledam mamu.
Sad je vec i mama cutala, nemo me posmatrajuci.
-Marko, nemoj to da radis,molim te.-rece mama kao da moli.
-Mislis da to tako ide mama. Samo kazes ili kazem nema i moja osecanja i bol nestanu. Ne ide mama. Ne ide- vise nisam mucao.
-Prosla su 3 meseca od tada, mislila sam da si ti sa tim nacisto. Da si to ostavio iz sebe, kao sto smo pricali.- rece mama, ocigledno iznenadjena onim sto sam rekao.
-Eh…-uzdahnuh duboko- Daleko od toga, daleko. Sve znam mama, sve sto smo pricali, ali … Ovde i dalje gori- rukom pokazah na moje grudi.
-Znam Marko, znam.-rece mama- nisi jedini. Iznenadi me mama nacisto dok je svojom rukom uzela moju ruku i stisla je. Ovo me je totalno iznenadilo, nisam mogao ni da naslutim da cu to cuti.
Kao da je ogroman teret izasao iz mene, nageo sam se da je poljubim, ali mama se spretno izmace.
-Ne Marko, ne. – izmaknu se mama.
U sekundi sam se rastuzio, toliko ociglrdno da je majka shvatila u sekundi sta se desilo.
-Mozemo ali kad nema nikoga u stanu-poce da sapuce mama-ali kad bas budemo sigurni da niko ne moze da naidje.
-Vazi-odgovorih odusevljeno, prosto ne verujuci da i mama jos uvek gaji identicna osecanja.
-Ali da obecas da ces poceti da se ponasas kao i pre-sapnu mi mama, misleci na moj drustveni zivot.
-Naravno mama.-rekoh radosno i bio sam siguran da ce tako i da bude.
-Dobro, onda smo se dogovorili. Laku noc Marko-rece mama dok se podizala sa kauca .
Izasla je polako, dok sam je pogledom ispracao iz sobe.
