Tog dana smo stigli kuci, gde nas je otac docekao. Oboje smo se smeskali, opisivali kako je tamo divno i kako treba ici kad god mozemo. Naravno, opisali smo i ljubavnu idilu tetke i tetka, na sta se otac odusevio. Bilo je sve kao i nekada, ili je barem tako izgledalo.
Celo vreme u meni je buktio unutrasnji nemir, koji sam sa teskocom cuvao u sebi trudeci se iz petnih zila da ostane duboko u meni. Trudio sam se da se smejem i kad mi se ne smeje, da budem ozbiljan u prisustvu majke i oca i da mi telo ne odaje ni najmanji znak oluje u meni.
Dodatno me je iritiralo sto sam znao da je nas odnos jedna ludost, koja je zrela za psihijatriju, a koji me je duboko u meni izjedao i nije imao nameru da prestane. I dalje sam je zeleo kao i prvog dana, kad je je moja ljubav prema njoj presla prag dozvoljenog i normalnog. Trudio sam se da obuzdam to moje osecanje, ali neuspesno.
Izlazio sam sa drugarima kao i pre tog dogadjaja. Naravno da smo se zaglrdali u devojke, komentarisali i mastali…ili sam ja tako tvrdio u drustvu. Iako su devojke oko nas bile zaista lepe, sexy, ja ih nisam gledao na taj nacin. Osim neke neobavezne price, nisu me bas interesovale. U mojoj glavi je bila samo jedna zena, ne najlepsa na svetu, ali meni jedna jedina, moja majka. Koliko puta sam uzdahnuo nakon svakog pogleda na nju, sam bog zna. Njeno lice je uvek bilo ozbiljno i nije odavalo ni trunku sumlje u nas odnos. Pogotovo je tako bilo u kuci. Njeno drzanje, njen glas i pogled,…, nije bilo sanse da neko posumlja u njen odnos prema sinu.
Cesto smo znali da se porodicno okupimo u dnevnom boravku, pricamo svo troje medjusobno, ali apsolutno nista nije odavalo nasu blisku proslost.
Osim, sto je u meni gorela zelja za zabranjenom ljubavi, ljubavi prema rodjenoj majci.
Zeleo sam da je njen pogled drugaciji, da su njeni pokreti okrenuti ka meni, ali to je bila neka moja unutrasnja masta.
Polako sam se povlacio u sebe i poceo da izbegavam drustvo. Znao sam da izbegavam i nocne izlaske, te ostanem radije u kuci.
Moji roditelji su to poceli da primecuju. Nije puno proslo dok nisu poceli otvoreno da me pitaju, sta se to desava u zadnje vreme. Zasto sam toliko u kuci, zasto mi je drustveni zivot sve tanji.
Bilo mi je prilicno dosadno da se svaki put ponavljam kako sam dobro, kako me mrzi da izadjem, kako me interesuju devojke iako nemam vezu.
Roditelji su me pomalo sazaljevali i nije trebalo dugo da otac posalje majku da poprica sa mnom.
Jedno vece, kad je otac vec otisao na spavanje, majka je ostala malo duze budna i dosla u moju sobu.
-Marko, sta radis to sebi ?-upita me majka dok je sedala do mene na kaucu.
-Vidim da se otudjujes od ljudi, propadas, ne druzis se sa drugarima. To zaista nije dobro za tebe.-rece majka tihim glasom.
-Ma u redu sam mama. Ne brini, sve je OK.-odgovaram polako.
– Poslao me otac, znas.-kroz osmeh rece mama.
-Predpostavio sam tako nesto.-odgovaram
-Marko….-rece mama kroz uzdah- da nije u pitanju ono sto je bilo izmedju nas?- upita me mama, ali ovaj put toliko tiho da sam je jedva cuo.
-Ma nije-brzo izustih laz-…ma,ne,ne…,-vec sam mucao.
-Marko. Mislim da smo vec pricali o tome, zar ne?-upita me mama.
-Jesmo mama…ali….ali…ja- opet zamucah -Boli koliko te i dalje volim i zelim pored sebe.
