Napokon je zazvonio telefon u koji sam buljila čitav dan. Veoma besna, prihvatila sam poziv i počela da se derem u slušalicu.
Maja: “Pa dobro da li si ti normalan!!! Ceo dan te zovem a ti me ignorišeš! Poslala sam ti pedeset poruka!” – vikala sam na brata usled svog pritiska koji sam osećala i koji se skupljao u meni proteklih meseci.
Marko: “Alooo… smiri se… uvo mi zvoni od tvoje dreke. Na fakultetu sam ceo dan, ne znam gde mi je glava, jurim profesore, predavanja, vežbe…”
Smirila sam se na trenutak i shvatila da nisam bila fer prema bratu. Zaista se trudio i znala sam da mu nije lako daleko od kuće. Moje frustracije su se skupljale i, nažalost, bez ikakvog razloga sam se tada istresla na njega.
Maja: “Dobro. Izvini… jebi ga. Uhhhh nije mi lako. Keva je potpuno skrenula… upala je u tešku depru.”
Marko: “Znam da je loše, bila je i dok sam bio kući ali izguraće nekako.”
Maja: “Ne Mare, ne razumeš. Svakim danom je sve gore. Znaš da je bila očajna, ali od kada si i ti otišao ona uopšte više ne razgovara sa mnom. Kao da ne želi da živi. Izvini ali… ja ne mogu sama sa njom. Jedva da išta i jede… Marko, bukvalno sam počela da je hranim na kašikicu.”
Marko: “Zar je toliko loše? Očigledno joj treba stručna pomoć, neki psihijatar nešto…”
Maja: “Kada god joj pomenem lekara samo se pokrije preko glave i počne da jeca i plače. Ne znam šta ću… moram sa nekim da pričam a… nemam sa kim… ti nisi tu, nikoga nema.” – suze su počele da mi se skupljaju i polako da klize niz moje obraze.
Marko: “Slušaj, ja mogu da dođem ako želiš?”
Maja: “Ne! Ne mogu to da tražim od tebe. Znam koliko ti je bitan fakultet, i… Samo kad bi se javljao redovno da barem razgovaramo, to bi mi mnogo značilo.”
Marko: “Nemoj da se lažemo, to neće ništa ni pomoći ni promeniti. Zamrznuću godinu, nije to ništa strašno. Nisam ja matorac kao ti, jedna godina gore-dole ništa mi neće značiti. Očigledno treba neko da ti pomogne sa njom.”
Koliko je samo moj brat bio dobar čovek! Iako mlađi od mene celih 7 godina neverovatno koliko je bio zlatan… koliko je bio empatičan.
Maja: “Dobićeš za ovo da sam matorac.” – zajedno smo se na trenutak nasmejali. – “Braco, hvala što ćeš učiniti to za mene. Nemam reči. Ta koja se u tebe zaljubi će biti prava srećnica.” – najiskrenije sam to mislila.
Marko: “Hahahaha… ma da, evo ubiše se oko mene. Dogovorili smo se onda, sutra ću prvim busom doći kući, ljubim te i vidimo se. Poljubi majku za mene…”
Nakon ovog razgovora sam se napokon osećala bolje. Barem malo svetlosti je ušlo u moj trenutni mračan svet i nadala sam se da ćemo brat i ja zajedno uspeti mamu da vratimo u srećno stanje… u stanje pre nesreće koja nas je zadesila pre tačno 6 meseci.
Otišla sam do mame u sobu. Ležala je u krevetu, pokrivena do vrata i kao zombi buljila u televizor. Legla sam pored nje i poljubila je.
Maja: “Mama, Marko ti šalje poljubac i kaže da će doći sutra. Hoće da te vidi mama, jesi srećna?”
Nikakva reakcija. I dalje hladan i prazan pogled od kojeg sam se ježila.
Ovakvo njeno stanje nije nastalo preko noći. Tata je poginuo u avionskoj nesreći na službenom putovanju pre pola godine i od tada je tonula sve dublje i dublje. Bila je u početku prosto tužna kao i svi mi… ali je vremenom njena tuga počela da biva sve veća i veća. Bila je toliko vezana za njega da ju je prosto njegova smrt toliko pogodila da ni podrška njene porodice i familije nije bila dovoljna.
