„Helena…“ – promucao je.
„Da?“ – podigla je pogled.
„Ja, ne znam sta da kazem…“
„Pa dovoljno je da kazes da li sam bila dobra!“
„Naravno, naravno!“
„I da li ces me ponovo pozvati?“
„Naravno da cu te pozvati, daj mi samo svoj broj i…“
Ona ga sa cudenjem pogleda.
„Sta ce ti moj broj, pa pozovi me preko agencije, kao i do sada. Samo trazi da ti daju mene i ja dolazim. Znas, moram da ti priznam nesto. Malo sam se i plasila susreta sa tobom. Ostale devojke kazu da si vrlo zahtevan, jos ni sa jednom nisi bio zadovoljan. Nisam znala kako cu ja proci, bas sam se pripremila za ovaj susret. Naucila sam cak i kako da zaustavim lift…“
On ju je zbunjeno gledao.
„O cemu ti to pricas? Kakva agencija, kakve ostale devojke? I zar si ti zaustavila lift?“
„Naravno da sam ja, zar mislis da se slucajno zaglavio bas sad kad je tebi to bilo potrebno?“
Helena ponovo pride tabli sa dugmicima i pritisnu prizemlje. Lift krenu dole bez ikakvih problema.
„Ja i dalje nista ne razumem.“
Ona ga pogleda pravo u oci.
„O, ne! To je nemoguce! Ne mogu da verujem da mi se to dogodilo! Nemoj mi reci da ti nisi Veljkovic?“
„Ne, nisam. Veljkovic mi je prvi komsija. Zasto?“ – Andriji i dalje nista nije bilo jasno.
„Nikada ovo necu sebi oprostiti.“ – drzala se za glavu. – „Usluzila sam pogresnog coveka. To mi nikada nece poverovati. Pa, Andrija, bice ti drago da znas da je tvoj komsija…“
Ali nije stigla da zavrsi recenicu. Lift se zaustavio i vrata su se otvorila. Ispred njih je stajao Veljkovic.
„Helena?“ – upitao je. „Izvinite, malo sam zakasnio. Nadam se da nije bilo problema?“ – pogledao je u Andriju koji je upravo izlazio iz lifta sa osmehom preko celog lica.
