Odjednom sam osjetio ruku na svojoj ruci kako me drži. „Polako, druže, ili ćeš se povrijediti“, čujem poznati glas. Okrenem se i vidim Zlatanovo nasmiješeno lice i odjednom mi se sve vratilo – otkrivajući razgovor, moje otkriće i bijeg kroz šumu, pad. Pogledao sam i vidio Viktora s druge strane, kako me takođe sputava, izgledajući čudno saosjećajno. „Šta se dešava?“, pokušao sam uzalud pitati, glas mi je ponovo bio iskrivljen tkaninom u ustima.
„U redu je, nećemo te povrijediti.“ Pogledao sam naprijed i vidio Nikoletu kako čuči ispred mene, sa sličnim izrazom lica kao Viktor. „A ako obećaš da nećeš vrištati,maknut ćemo ti tkaninu sa usta.“
Razmislio sam. Pogledao sam okolo, vidjevši da više nisam u voćnjaku, već u šumi koja ga okružuje. Da bi mi dali takvu ponudu, morali su biti prilično sigurni da me niko neće čuti, ili barem da niko ko me čuje neće biti spreman intervenisati u moje ime. Osim toga, kada bih mogao govoriti, možda bih se izvukao iz ove situacije. Spustio sam glavu u znak odobravanja.
Nikoleta je gestikulirala prema svojim nećacima, koji su me pustili i malo se odmaknuli od mene dok se naginjala naprijed i odvezivala krpu, a ja sam s olakšanjem izdahnuo. “Hvala ti na tome, barem”, promrmljao sam, glava me još uvijek bolela, želeći da je mogu protrljati dok sam se izvijao na mjestu. Radeći to, moji goli zglobovi, vezani iza leđa, trljali su se o nešto što se činilo kao oštar rub stijene. Ovo bi mogao biti moj izlaz, pomislio sam, počevši suptilno trljati svoje veze o to, pokušavajući da ne odam šta radim.
“Nema na čemu, Teo”, rekla je ljubazno, kao da smo na pikniku i da mi je upravo dodala senf. “Ti si Teo, zar ne? Onaj koji je ranije bio ovdje s tvojom majkom?”
„Tako je“, odgovorim, primjećujući da, kao i kod moje mame, Margarite, i mnogih drugih koje sam večeras vidio, godine su i kod nje izgledale kao da nestaju. Ali kod Nikolete je efekat bio još izraženiji, do te mjere da nije izgledala mnogo starije od svojih nećaka. Je li to bio još jedan efekat droga koje su se očigledno koristile na ovom mjestu, kako bi ljudi izgledali mlađe nego što jesu?
Namrštila se. „Pa šta se desilo? Vas dvoje ste bili tako divan par. Zašto sada nisi s njom?“
Znao sam da sam trebao biti taktičniji, ali bio sam umoran, ljut, a kurac me je bolio gotovo koliko i glava zahvaljujući tom gotovo odvratnom, slatkom mirisu u zraku. „Zar ne misliš zašto je ne jebem, kao što ćeš ti uraditi sa svojim nećacima ovdje?“ odbrusio sam.
„Oh“, odgovorila je, crveneći se. „Dakle, pretpostavljam da si nas onda čuo.“
„Prokleto jesam. Slušajte, ne znam kakvu bolesnu igru igrate ovdje, ali ne želim imati ništa s tim.“
„Zvuči mi kao labavi list“, prokomentarisao je Zlatan.
„To je malo preoštro, brate“, rekao je Viktor, gledajući brata s neodobravanjem. .
„Šta je to ‘labavi list’?“ upitao sam, gledajući između njih. Nisam znao šta to znači, ali nije zvučalo laskavo.
Zlatan se zakikotao. „Neko ko nije dovoljno muškarac da–“
„Neko ko se rastane od svoje buduće partnerke iz bilo kojeg razloga“, ubacila se Nikoleta, prekidajući svog nećaka. „Rijetko, ali se dešava“, završila je, ljutito gledajući u Zlatana koji je venuo. „I Viktor je u pravu, to je bilo nepotrebno.“
0