Upoznala sam Markovog caleta tek tada – Strahinju. Kraj. Zanala sam to je to. Znala sam da ce mi on skinuti djanu. Resila sam da startujem Markovog caleta, pa sta bude. Kakv tip. Oko 45 godina, preplanuo (dosao sa skijanja – Austrija, naravno), igra tenis, teretana… Ma tip do jaja… Kakvi bre Marko i njegovi drugari… Meni je bio potreban, muskarac…
Ali, kako to izvesti… Znala sam za price da Markov cale jebe sve cemu srce kuca, da je smeker i da ima i sada bolje ribe od Marka i njegove ekipe… Sto je i normalno, grad je jebote pun sponzorusa, namontiranih, jebozovnih i spremnih na sve… Marko je ubrzo ozdravio… Danima sam razmisljala sta da radim. Odlucila sam da tu nema foliranja. Pa ja da izdriblam tako iskusnog i dobrog tipa, nema sanse. Ko zna koliko ih je kao sto sam ja do sada pojebao.
Raspitam ti se ja gde je njegova firma i cetiri pet dana pred Novu godinu zapalim paravo kod njega u firmu. Obucem se potpuno drugacije od riba koje je on navikao da kara. Siroke pantalone, ali tesne uz guzu, velika majica, dole nista, a sise se blago probijaju i naznacuju svoju mladosti svezinu. Kosa vezana u konjski repic. Fazon devojcice. Problem je najvise bila prica sa kojom cu da nastupim. Njegovoj sekretarci sam rekla da sam Markova drugarica i da moram sa njim nesto da popricam.
Primio me odmah misleci da je onaj kreten (njegove reci) opet napravio neko sranje. A on je izgledao kao bog. Visok, na njemu odelo, kasnije cu saznati Armani, cipele se sijaju ko muda u crnca… ma sta da ti pricam sestro slatka ovlazila sam u momentu… Kad mi je rekao kazi zlato o cemu se radi, mislila sam da odustanem, mislila sam da sam ipak preterala i da mnogo mastam… Medjutim, secovala sam on je ipak musko i to kakvo musko i da nema tog muskarca koji ne bi kresnuo mladu dobru picku i jos djanu.
Odjednom sam cula sebe kako govorim. Cika Strahinja ja sam jos djana, nikada se nisam kresnula, lozim se samo na starije muskarce i ocu da me ti prvi karas, ocu da mi ti skines djanu… Cula sam da strasno karas… Gromoglasan smeh… Pocrvenela sam do usiju… Zemljo otvori se da u tebe uskocim i sakrijem se od blama…Izvinuo se, uhvatio me za ruku, pomazio i postavio neverovatno pitanje: Imas li ti pasos? Odgovorila sam da imam. Donesi ga sutra da ti sredim vizu, za Novu godinu idemo na jedno mesto.
Potpuno si me odusevila. Zasluzujes svoje prvo jebanje ali u Parizu. Sredi sve sa roditeljima i za Novu godinu idemo u Pariz. Nije me ni poljubio, samo me ispratio do vrata. Sekretarica me videla onako neuravnotezenu i ponudila mi secer i vodu. Mozes misliti kako sam izgledala. Sta je milenijum za tih nekoliko dana koje trebalo da proteknu. Milenijumi brze prolaze. Molimo putnike za Pariz… izlaz A3…
Bilo je to i moje prvo putovanje avionom… Medjutim, najvise me je uzbudjivalo to sto sam sedela do njega… Strah od letenja… ali sa njim. Kako je mirisao taj covek, kakav pogled, kakve ruke, dugacki negovani prsti, nokti… jebote sve. Kakve bajke, kakav Anderson, Grim… Ovo je bajka…
